City

O knjizi

      DUŠA NAŠEGA GRADA

(CITY, ALESANDRO BARIKO)

    U jednom gradu, negde u Americi, živi dečak, genije. I u tom  gradu ispričano je mnogo priča, a sve se svode na jednu – priču koja vodi u potragu za Smislom - u svakom Gradu. Priča vodi u srce Grada, kao jednu posebnu vrstu urbaniteta. Rečju, priča nas vodi kroz naš Grad.

Grad u kome živimo naučio nas je koječemu, a sreća i blagostanje postižu se ispunjavanjem izvesnih predložaka. Naš City nas, dakle, uči sledećem:

1. Imperativ svakog intelektualca je poštenje.

2. Pronađi svoj put, a onda ga sledi.

3.  Mi jesmo, dakle postojimo.

4. Ili gledas ili igras /ako si u kafani ili pij ili idi.

5. Kada nešto počinjemo, svi treba da počnemo od broja jedan.

6. U ovom Gradu postoje milioni ljudi i moraš naći srodnu dušu; ako to ne umeš, znači da si duševni bolesnik.

7. U ovom gradu ima mesta za darovite ljude.

8. Ovaj grad ima dusu.

    Pored ovih, za život krucijalnih, duhovnih premisa našega Sitija,on nam nudi i sledeće pogodnosti:

1. Hamburgeri i ostala brza hrana su efikasan način da se zadovolji želudac.

2. Bankomati su efikasan način da se zadovolje džepovi žitelja Sitija – bez redova, nervoze i slično.

3. Toaleti su napravljeni da se na efikasan način obavlja nužda.

4. Ako želite da dobijete posao, treba da napišete adekvatan CV i /ili pažljivo i vispreno odgovorite na pitanja pretpostavljenog.

     U jednom Sitiju u Americi, i ovom nasem ovde, živi jedan dečak po imenu Guld koga je Grad proglasio genijem. I on je pomalo izmenio premise ovog našeg urbaniteta:

1.Intelektualci su ravni pljačkašima banaka! Zašto onda i oni ne idu u zatvor?  Ne postoji ništa neplemenitije, nepoštenije i odvratnije od duela dvojice intelektualaca. Intelektualno poštenje je oksimoron jer za tog umnog čoveka nije bitno koga je spasla njegova ideja, već je bitno da li ona spasava njega, da li je uz pomoć nje održano njegovo priznanje i divljenje koje ga čine živim.

2.  A šta ako sreća nije u putovanju, šta ako sam rođen da živim na trgu i /ili u parku?

3. Mi jesmo, to je tačno, ali sebe nemamo!

4. Ili pij ili idi u suštini se svodi na hamletovsko pitanje: ,,Biti ili ne biti?” A šta ako ja kao Hamlet nisam spreman da za dobra dela isprljam ruke, pa ne mogu ni da gledam ni da delam? Onda moram da budem lud...

5. Da li mi svi treba da počnemo od neke stvari samo zato što ona počinje od broja jedan? Hajde da počnemo od, na primer, dvadeset dva!

6. Da li se u srodne duše ubrajaju i izmišljeni drugari i /ili se to već ubraja u duševnu bolest?

7. Daroviti ljudi, u ekstremnijem slučaju genijalci, u ovom Sitiju teže se ukrotiti - dobijaju stipendije, učestvuju u raznim projektima koji, ako su isplativi, mogu biti motivisani i velikom količinom novca, medijskom pažnjom, a ovo opet dovodi do slave i priznanja, a onda se vraćamo na tačku br. 1.

8. Ovaj grad ima praznu dušu, to je prazan entitet.

    I druge pogodnosti našega Grada, u predstavi malog genijalnog dečaka i njegovih sugrađana, dobijaju nešto drugačiju obradu:

1. Posle svakog pojedenog hamburgera ja sam i dalje gladan.

2. Treba voditi intenzivnu kampanju protiv bankomata! Na primer, treba lepiti žvake na taster enter i slično.

3. Toaleti su efikasan način da ih čovek zaobiđe i mokri u krevetu.

4. Vaš CV je siguran način da ne dobijete posao. U najboljem slučaju mogu vas pitati : "Da li više volite kečap ili majonez?”

    Kako bilo, ovo prozno poigravanje Alesandra Barika sa duhom jednog modernog Grada daje nam svojevrsnu negativnu spoznaju istog – u milionskom gradu gde sve vrvi od ljudi, događaja, priča, raznoraznih pogodnosti koje čoveku olakšavaju život i pružaju mogućnost da u svakom pogledu što brže napreduje pokazuju da u tom gradu zapravo nema ničega i nikoga.  Duša njegova je Idealna kuća, ali samo spolja gledano. Kada se u nju uđe, kao što smo za tren ušli u ovaj naš grad, shvatamo da je sve puka obmana, jer kuća je prazna.