Tri romana Elfride Jelinek
Autor: Milena Đorđijević, ponedeljak, 22 februar 2010
Predstavljena tri romana austrijske nobelovke Elfride Jelinek
Objavljivanje tri romana Elfride Jelinek – Pijanistkinja (u prevodu Tijane Tropin), Izgnanici (u prevodu Biljane Golubović) i Ljubavnice (u prevodu Jelene Kostić), pravi je mali kulturni događaj za srpsko izdavaštvo. Našoj kulturnoj javnosti ova austrijska spisateljica bila je gotovo nepoznata sve do 2004. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, sve do sada, srpska čitalačka publika nije imala prilike da se upozna sa delima ove kotroverzne spisateljice jer nisu bila prevođena. Dodeljivanje Nobelove nagrade Elfridi Jelinek predstavljalo je svojevrsni incident, budući da je čitavog života prate brojne političke i književne kontroverze. Jelinekova je i dobar primer da povezivanje ličnosti autora sa umetničkim vrednovanjem njegovog dela još uvek nije napušteno, o čemu svedoče brojne interpretacije njenih romana od strane kolega pisaca i književnih kritičara širom sveta.
Javnosti je manje poznato da je Elfride Jelinek vrlo obrazovana i da je pohađala Bečki konzervatorijum na kome je studirala orgulje, blok flautu, a kasnije i komponovanje, da bi 1964. započela studije Nauke o teatru i istorije umetnosti u Beču, koje je prekinula zbog bolesti. Iako umnogome angažovana u svojim romanima, Jelinekova je osetila potrebu i da javno deluje, te se 1974. uključila u Komunističku partiju, iz koje razočarano istupa 1991. godine. Izazvala je čitavu buru u javnosti napadima na partiju i oštrim osudama partijskih vođa, što dobrim delom ima odjeka i u njenom romanu Izgnanici.
Jedan od bitnijih momenata u njenoj biografiji je njen odnos sa majkom, koji je ponajbolje oslikan u autobiografskom romanu Pijanistkinja. Sa majkom je živela zajedno sve do njene smrti, posle čega je, kako sama navodi, osetila radost i veliko olakšanje. Jedinu zaslugu koju je Elfride Jelinek pripisivala majci jeste bezrezervna podrška ocu, Jevrejinu, koga je uspela da spase od smrti tokom Drugog svetskog rata.
Elfride Jelinek se retko oglašava u javnosti, a kada to učini, njeno medijsko pojavljivanje po pravilu prate brojni skandali, s obzirom na to da do najsitnijih detalja govori o svojim bolestima i seksualnosti.
Manje je poznato i to da austrijska nobelovka već dugo živi u braku sa Gotfridom Hingsbergom, koji je tokom 60-ih pripadao Fasbinderovom umetničkom krugu. Njihov brak je oneobičen činjenicom da Jelinekova živi u Beču, a njen suprug u Minhenu.
O njenoj umetnosti možda ponajbolje svedoči sama spisateljica, koja je u jednom intervjuu izjavila: „Ja nisam nečovek. Ja sam topao, za ljubav sposoban čovek, ali o tome ne pišem. Pišem o razarajućem, o onome što uništava, ali to mogu samo zato što poznajem i ono drugo. Ljudi brbljaju o svojim romantičnim doživljajima uz zalazak sunca na Majorci. Ali ko obavlja prljav posao? Ja moram da obavim prljav posao. Ja moram da počistim prljava osećanja. To je moj zadatak. U literaturi sam ja žena sa kontejnerom. Ja sam đubretar ljubavi.“
U svojim romanima Elfride Jelinek nekonformistički i beskompromisno pristupa temama ljubavi, braka, seksualnosti i političko-socijalnim temama, o čemu, u najboljem smislu, svedoče Pijanistkinja, Ljubavnice i Izgnanici, u kojima indirektno iznosi i političke stavove, mada njena dela nikada ne zalaze u pamfletizam. U pomenutim romanima joj je zamerano i to što prikazuje surovu seksualnost, sado-mazohizam i beskrupuloznost. Ovi prizori, pogrešno shvaćeni od strane pojedinih intelektualnih krugova, zapravo imaju za cilj da predstave srednju klasu kao zatvoreno leglo prizemne perverzije i sitnog kriminala, a višu klasu kao zatvoreno leglo perfidne perverzije i krupnog kriminala, što je najviše došlo do izražaja u romanu Izgnanici. Zanimanje za dela Elfride Jelinek naročito je poraslo posle „slučaja Fricl“, koji je potresao Austriju prošle godine.
Elfride Jelinek su naročito zanimale teme koje su bile značajne u vreme posleratne izgradnje Nemačke. Pored tema koje ilustruju politički problematičan položaj mladih, važni faktori koji utiču na ponašanje protagonista su nasilje i duševne bolesti, o čemu svedoče i Izgnanici i Ljubavnice i Pijanistkinja. Izgnanici su roman koji pripada kontekstu tzv. neorealizma, tipičnog za razvoj austrijske literature 70-ih godina XX veka. Usko vezan za neorealizam je i antidomovinski roman, koji u potpunosti predstavljaju Ljubavnice.
Po romanu Izgnanici snimljen je film 1982. u režiji Franca Novotnog, čiji je scenario pisala Elfride Jelinek, a po romanu Pijanistknja Mihael Haneke je snimio film 2001. godine.
Zanimljivo je, na kraju, pomenuti i to da romani Elfride Jelinek imaju vrlo neobičan tip grafičkog formatiranja. Kako tekst odmiče, tako se progresivno uvlače redovi svakog paragrafa. Najverovatnije je reč o vezi između vizuelnog i sadržajnog. Bila je aktivna u krugu intelektualaca koji su se bavili uticajem vizuelnih efekata na percepciju teksta, pa su jedno vreme objavljivali tekstove zanemarujući veliko slovo, interpunkciju, što se sve može videti i u nedavno objavljenim srpskim izdanjima njenih dela. Njen jezik kritičari još karakterišu kao „muziku bez muzike“.
Možete pročitati intervju sa Elfride Jelinek, objavljenom u Politikinom Kulturnom dodatku: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/CHovek-je-losh-to-je-moje-jevandjelje.sr.html
Poslednji put ažurirano: sreda, 24 februar 2010
