Saopštenja za štampu

Servis preko klika mišem

Ovde vam na raspolaganje stavljamo aktuelne informacije za štampu, koje treba da vam pomognu u radu. Na našim Web stranama možete da se informišete, da pretražujete tekstove za štampu i slike ili da od nas zatražite informacije za štampu putem elektronske pošte.

Saopštenja za štampu 2009.

Dnevnik sentimentalnog ubice

Dnevnik sentimentalnog ubice. Kajman je sedma knjiga, objavljena u Paidei, koju potpisuje čileanski pisac, novinar, filmski scenarista Luis Sepulveda. Godine 1999. pomenuti izdavač je objavio roman Svet na kraju sveta, koji je dobio Prvu nagradu za kratki roman „Huan Ćabas“ u Alkanteu. Godine 2001. izlaze Patagonija ekspres – zapisi sa putovanja, Ime torera, roman u formi trilera, svojevrsnu kritiku autoritarnih ideologija koje su bile prava pošast XX veka, gde je prikazao svoje pripovedačko umeće u punoj snazi.  Roman Starac koji je čitao ljubavne romane, u Paidei objavljen 2006, postaje najčitaniji i najprevođeniji roman sa španskog govornog područja. Ovim delom Sepulveda otkriva da je svestan književnih trendova, ali i književne tradicije, što potvrđuje implicitni dijalog sa Servantesom i Markesom. Iste godine je objavljen i njegov roman za decu Priča o galebu i mačku koji ga je naučio da leti. Sa Mariom Delgadom Aparainom potpisuje delo Najgore priče o braći Grim, svojevrsnu parodiju realizovanu u vidu epistolarne prepiske dvojice gaučosa. 

Dnevnik sentimentalnog ubice. Kajman su dva kratka romana ili novele sabrani u jednoj knjizi, sa kojima Sepulveda ulazi u vode krimi žanra, i to u najboljoj tradiciji Simenona, Le Karea, Čendlera. U prvom delu plaćeni ubica izneverava prvo pravilo svoje profesije – samoću, zaljubivši se u francusku prevoditeljicu. Pripovedanje je u prvom licu, ravno, hladno, kao što i dolikuje hladnokrvnom „kileru“, koji na momente pokazuje visprenost dostojnu Šerloka Holmsa. Svi fragmenti priče obojeni su crnohumornim tonom, nalik našoj svakodnevici. Sepulveda nije izneverio kanonsku pretpostavku krimi žanra, sa sve shemom potere u prvom delu, ritualima neprekidnog menjanja hotela, žestokih pića i žena. Kajman bi odgovarao shemi istrage, a agent osiguravajuće kompanije, zamenivši udobnost svoje tople i mirne kancelarije u Cirihu za ledene ulice Milana, biće uvučen u nepoznati svet Anara Indijanaca, zagonetnih stanovnika južnog Brazila čiji život zavisi od kajmana, malih krokodila koji, kao što će se videti, zlata vrede.  Pored drevne mistike koju autor uvodi u ovu priču, aludira se i na svetsku industriju i cenu koja se mora platiti na njihovom tržištu – duhovno istrebljenje.

Zanimljivo je da je Sepulveda 1996. i 1997. ove dve novele ili kratka romana objavljivao u letnjim podliscima dnevnih novina El Pais i El Mundo, što na neki način određuje  njihovu dužinu i stil. I sam Sepulveda radi kao novinar, pa je to iskustvo preneo i na ova dela, što se ogleda u ekonomičnosti izraza, jasnosti, ali i svesti o vrednosti same priče i pripovedanja.     

Razgovor povodom objavljivanja Sabranih dela Albera Kamija 

  Понедељак, 13. април 2009.

Римска дворана, 19.00 часова

АЛБЕР КАМИ

ФИЛОЗОФ, СТРАНАЦ И БУНТОВНИК

Говори: Драган Проле

Разговор поводом објављивања Сабраних дела Албера Kaмија у четири тома у издању ИК Паидеиа

Следеће предавање посвећено Камијевим делима предвиђено је за 13.мај, а говориће Тања Поповић

Сабрана дела Албера Камија у четири тома објављена су први пут на срском језику, у издању Паидеие, крајем 2008. године. Принцип по којем су дела разврстана је у складу са првим издањем сабраних Камијевих дела која је објавила чувена француска издавачка кућа Галимар. Та издања су заснована на Камијевим делима која припадају фикцији и она која припадају рефлексији. Првобитна Галимарова издања у два тома Паидеиа је разврстала у четири – Романи, новеле под називом Изгнанство и краљевство, Есеји и Позориште. Неколико година касније, Галимар је објавио критичко издање сабраних Камијевих дела у четири књиге придржавајући се хронолошког принципа, при чему су у та издања укључени и чланци, предговори, необјављена предавања, које аутор за живота није сакупио.

Познато је да је Ками најангажованији писац свога времена. Његове главне теме као што су апсурд и побуна, као и теме  деколонизације, тероризма и борбе против тероризма, пристне у његовим делима фикције и есејистици, блиске су нам и данас и позивају на ново читање његових дела и нове интерпретације.

Objavljena Aristotelova Analitika I-II

Posle Fizike, Metafizike, Topike, Paideia objavljuje četvrtu knjigu u okviru projekta Aristotel - izabrana dela (koji će brojati osamnaest knjiga), pod nazivom Analitika I-II, kao prvi tom u okviru I kola. Kao i prethodna izdanja, i ovo studijsko izdanje je sa starogrčkog preveo Slobodan  Blagojević, te sadrži i svu neophodnu propratnu aparaturu - srpsko-grčki rečnik, tematski sadržaj po poglavljima, napomene, pogovor, koji su proizašli iz pera pomenutog prevodioca. Uslediće peta knjiga, koja će biti objavljena kao četvrti tom I kola, pod nazivom O nastajanju i propadanju I-II.

Analitika I-II je teorija silogizama i teorija dokaza. U pogovoru pod nazivom Imperija silogizama Blagojević se poziva na Aristotelovu tvrdnju da svaki stav može u načelu biti obrazložen, a ako je to tako, tada može i mora biti obrazložen na osnovu teorije silogizama. Do ovog zaključka, odnosno do ovog stava nužnog silogističkog oblika svakog stava, dolazimo tek nakon Aristotelovog pokušaja da svaki zaključak svede na silogističku formu. Silogistika bi ostala to što jeste i bez ovog proširenja na svaki mogući stav, jer prelazak iz zaključka u dokaz nema logičko opravdanje u pojmu zaključka. Za Aristotela silogizam je tek tvar dokaza.

Aristotel zapravo izlazi iz formalne teorije silogizama i pokušava da pokaže silogističku strukturu bilo kog uverenja. Time teorija silogizama postaje univerzalna semantička teorija, i to je i pravi cilj te teorije. Njen cilj nije samo utemeljenje epistemičkog diskursa već svakog diskursa – epistemičkog, retorskog, dijalektičkog, političkog (Aristotel čak i davanje imena svodi na silogističku formu, kao i svaku praktičku delatnost).

Aristotelov projekat imperije silogizma može za uvo nenaviknuto na univerzalne pretenzije filozofije, ili filozofske logike,  izgledati skoro kao projekat osuđen na neuspeh, ali Aristotel je uspešno inficirao niz filozofa koji su proširili virus univerzalnog logičkog utemeljenja. Pored Lajbnica i Hegela, tu su i dva najveća aristotelovca s početka dvadesetog veka, G. Frege i  Č. S. Pirs.

Veče Sengorove poezije

Utorak 10. marta u 19h – Francuski kulturni centar, Beograd, Zmaj Jovina 11

Predstavljanje knjige:

Leopold Sedar Sengor: NA POZIV RASE OD SABE, Sabrana poezija

Priredila i prevela Vesna Cakeljić, afrikanista, profesor FON-a

Izdavač Paideia, Beograd 2009.

Učestvuju: Romuald Fonkua, profesor Univerziteta u Strazburu, glavni urednik izdavačke kuće Présence Africaine iz Pariza

Vesna Cakeljić, afrikanista, profesor FON-a

Petar Živadinović, direktor Paideie

U knjizi Na poziv rase od Sabe sabrani su stihovi najvećeg afričkog pesnika, mislioca i humaniste Leopolda Sedara Sengora (1906–2001), člana Francuske akademije i predsednika Senegala od 1960. do 1980. Priređivač Vesna Cakeljić upotpunila je ovo pesničko delo predgovorom ("Dvoglava rekada Leopolda Sedara Sengora: Čeljust lava i osmeh mudraca"), kompletnom biografijom i bibliografijom, kao i opširnim rečnikom (Sengorova leksika), koji čitaocu omogućava da potpunije doživi pesnikov univerzum.

"Kada u Africi umre starac, izgori biblioteka",  rekao je malijski pripovedač Amadu Hampate Ba. Odlaskom afričkog velikana Leopolda Sedara Sengora, pesnika, mislioca, akademika, državnika, humaniste, buktinja nije utihnula u pepelu, već se sve više rasplamsava obasjavajući ceo svet. Danas smo svedoci sve većeg zanimanja za njegovo pesničko delo, za ulogu koju je odigrao u buđenju samosvesti crnačkog naroda, kao i za ’civilizaciju Univerzalnog’, pojam koji je smislio i dao mu sadržaj. Pobornik preplitanja civilizacija uzajamnim protkivanjem raznolikih kulturnih bogatstava, odnosno ’kulturne raznolikosti’, ugradio je svoju mudrost i predanu ljubav prema francuskom jeziku u pročelje vekovne Francuske akademije i u temelje jedne zajednice koja se grana na pet kontinenata, Međunarodne organizacije frankofonije. Bio je jedini francuski pisac XX veka koji nije prestajao da piše punih šest decenija. Samo je još Viktor Igo, njegov pesnički sabrat iz prethodnog stoleća, bio plodan u tako dugom periodu.“

(odlomak iz predgovora)

Objavljena dela Remona Kenoa 

U okviru edicije Džepna knjiga, Paideia je objavila tri dela Remona Kenoa – Stilske vežbe i Caca u metrou u prevodu Danila Kiša i Moj prijetelj Pjero u prevodu Mioslava Karaulca.

Remon Keno je svojevrsni preteča kompjuterske poezije i kompjuterskih prevoda, istakao je Danilo Kiš u tekstu Svojevrsna parodija francuske književnosti, a povodom Kenoovog dela Stilske vežbe. Francuski esejista, pisac i matematičar, jedna od ključnih figura francuske književnosti 20. veka, istakao je:  „Jedino na šta pretendujem to je da pišem onako kako mi se sviđa, po svom malom ćefu“.

Prema Kišovim navodima, Remon Keno je, završivši gimnaziju u Avru, dospeo u Pariz gde priprema diplomski ispit iz filozofije. Pokušavao je da razradi matematičku teoriju šahovske kombinatorike, slušao predavanja o Hegelu, gnostičarima, manihejcima, podvrgao se psihoanalitičkom ispitivanju, povezao se sa Bretonom. Od nadrealističkog pokreta Keno je nasledio smisao za crni humor i duh eksperimenta. Sarađuje u časopisu Nadrealistička revolucija, izučava spise književnih manijaka i bizarnih novatora. Prilikom jednog putovanja u Grčku otkriva fenomen paralelnog postojanja narodnog i književnog jezika, iskustvo koje mu je otkrilo postojanje istog i u Francuskoj. Godine 1937. postaje urednik u izdavačkoj kući Galimar, gde je dugo bio na čelu velike Plejadine Enciklopedije. Stilske vežbe se pojavljuju kao kruna „kenoovske kombinatorike“. Godina 1959. je godina romana Caca u metrou, koji ostaje, uz Stilske vežbe,  njegovo najpopularnije delo.

Govoreći o Stilskim vežbama Kiš je u pomenutom tekstu ukazao na tri bitna elementa koja su ujedno važna za njegovo celokupno stvaralaštvo – muzika, matematika i govor.  U okviru Radionice Mogućne Literature Keno izlaže neka svoja načela koja, po Kišu, mogu da osvetle prosede Stilskih vežbi, ali i drugih njegovih ostvarenja – „predložiti piscima nove strukture matematičke prirode ili uz pomoć nekih novih veštačkih i mehaničkih postupaka koji mogu da doprinesu književnoj delatnosti: neku vrstu podrške nadahnuća, da tako kažemo, ili tačnije: neku vrstu podsticaja stvaralaštva“.

Stilskim vežbama, Keno je potvrdio da trivijalnost teme nije od istinskog značaja nego da su književni  posupak i jezik ti koji čine određenu temu banalnom. Stilske vežbe, po Kišu, slične su Pantologiji Stanislava Vinavera, u smislu svojevrsne parodije francuske književnosti. Ono što je izvan parodijskog, to su raznolike varijacije nastale inverzijom.  I time Keno jeste možda preteča kompjuterske poezije, ali se, naravno, od toga distancira uz pomoć improvizacije i ironije.

Caca u metrou je upravo delo u kojem se ogledaju sve kenoovske stilske, filozofske i jezičke osobenosti – smena banalnog i lažnouzvišenog, skepticizam i čovekoljublje, kolokvijalni govor pun vulgarizama, kao i fonetski način pisanja (Kenoove jezičke reforme jednake su Vukovim: pravilo „piši kao što govoriš“ i fonetski način pisanja  jesu glavne kenoovske teze, rigorozno sprovedene).  Caca u metrou je značajna i po živopisnosti turobnih pariskih pedgrađa, kao i po likovima koji podsećaju na prve dane nemog filma.

Što se tiče same prirode prevoda, Kiš u jednom kraćem tekstu o Stilskim vežbama kaže: „ Stilske vežbe se ne mogu prevoditi , one se mogu samo varirati na drugom jeziku“.  Radivoje Konstantinović je, povodom objavljivanja Kišovih prevoda Kenoovih dela, istakao da je Kiš, uprkos varijacijama, ostao veran originalu najviše što je moguće, i da su Stilske vežbe i Caca u metrou prevodilački vrhunac poput Vinaverovog Gargantue i Pantagruela.

Osam Joneskovih drama u četiri džepne knjige

U okviru biblioteke Džepna knjiga, Paideia je objavila osam drama Ežena Joneska u četiri knjige - Kralj umire, Žak ili pokornost, Stolice, Čas, Ćelava pevačica, Nosorog, Kakav kupleraj, Ludilo udvoje. Objavljivanje ovih drama ima za cilj da pozove na ponovno čitanje Joneskovih dela, ali i na njihovo postavljanje na pozorišni repertoar u Srbiji, s obzirom na to da je teatar apsurda ovog stvaraoca više nego ikada aktuelan. Sve ukazuje na to da je Jonesko zapravo anticipirao naše (post)moderno vreme.

Kada su svojevremeno krajem pedesetih godina u Srbiji bile postavljene njegove drame Stolice, Nosorog, Ćelava pevačica u Ateljeu212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, one su, kao i izvedbe Beketovih komada, izazvale kulturni šok. Joneskovi komadi su ostavili snažan pečat na potonju srpsku dramaturgiju i, kako je svojevremeno istakao Jovan Ćirilov, bez Joneska teško da bi Dušan Kovačević i Aleksandar Popović pisali onako kako su pisali. 

Jonesko se u svojim dramama bavio suštinskim temama - Vreme, Otuđenje, Ništavilo, Smrt. Iako je na tematskom planu obrađivao ono što je u osnovi tragično, on ih je stavljao u komični prosede i tako ih učinio "podnošljivim". Joneskova drama Nosorog, na primer, upućuje na epidemiju "nosorogitisa" koja je u osnovi metafora za ono animalno i destruktivno u jednom društvu. Iako je tada imao u vidu nacifikaciju Evrope, komad je oslobođen bilo kakvih direktnih aluzija na istu. Njegova "tragična farsa" Stolice upućuje na problem virtuelne komunikacije. Stolice su postavljene za goste kojih nema i koji nikada neće doći, ali sa kojima se tobože komunicira. Njegovo remek-delo Kralj umire posvećeno je temi smrti sa kojom je najteže suočiti se. Svest o smrti kao stalnoj pretnji ne treba da relativizuje naše postojanje, nego baš suprotno - treba da ga učini smislenim.

Ostaje pitanje zašto se danas u srpskim pozorištima ne igraju neki od Joneskovih komada, budući da su oni pogodni za različite interpretacije? Da li razlog leži u tome što je teško realizovati njegove drame tako da se doskoči našoj stvarnosti, a istovremeno se u gledaocima izazovu zajedničke osnove arhetipova u kojima je Jonesko izgradio svoj put ka Večnosti, ili pak naša realnost prevazilazi i Joneskov teatar apsurda?   

Promocija romana Pisac u najam 

U Domu omladine 10. februara 2009. u prisustvu brojne publike, održano je književno veče na kojem je predstavljen novi roman Zorana Živkovića Pisac u  najam. Aleksandar Jerkov je istakao da je veliki događaj to što je Paideia prvi put objavila delo jednog srpskog pisca u okviru biblioteke Maštarije, u kojoj su objavljena prozna ostvarenja najznačajnijih pisaca svetske književnosti – H.L. Borhesa, Džona Kucija, Ijana Makjuana, Alesandra Barika, Itala Kalvina... Direktor Paideie, Petar Živadinović, podsetio je da je, kada je Paideia osnovana pre šesnaest godina, prva objavljena knjiga bila Pisati Margerit Diras, i da nije slučajno što je sada objavljeno delo jednog srpskog pisca koje se takođe bavi problemom pisanja. Jerkov je istakao da je domaća književnost prezasićena tzv. velikim temama i ukazao na potrebu da se promeni perspektiva kako bi se u srpskoj prozi konačno našlo mesta za različite tipove humora. Živković bi, ovim romanom, nastavio liniju naše književnosti  koja je počela od Romana bez romana J.S.Popovića, preko nekih pripovedaka Davida Albaharija i Pisca izdaleka Vladana Matijevića.

Autor je, držeći se stava da je jedina osoba u kosmosu koja ništa ne može da kaže o svom romanu, čitao odlomke iz knjige.

Kuriozitet ove večeri je u tome što su gotovo svi prisutni kupili Živkovićev novi roman.