Intervju sa Italom Kalvinom

Autor: Milena Đorđijević, ponedeljak, 22 septembar 2008

Prvo izdanje Kosmikomika pojavilo se u novembru 1965. godine u izdavačkoj kući Einaudi iz Torina. U trenutku kada je knjiga izašla Kalvino je pripremio osnovni tekst intervjua koji je potom, uz male izmene, objavljen u nekoliko različitih novina. Za predstavljanje ovog izdanja Svih kosmikomika predlažemo najznačajnija pitanja i odgovore iz tog intervjua; odgovor na treće pitanje preuzeto je iz teksta Kalvino objašnjava svoj kosmos, iz pera Alfreda Barberisa (Alfredo Barberis), objavljenog u listu "Il Đorno" ("Il Giorno"), 22. decembra 1965. godine.            

 - Kosmikomike: možete li nam pre svega objasniti naslov?

- Kombinujući dva prideva kosmičko i komično u samo jednoj reči pokušao sam da spojim razne stvari koje mi leže na srcu. Element kosmičko za mene ne nosi toliko u sebi “svemirsku” aktuelnost koliko pokušaj da ponovo uspostavim odnos sa nečim mnogo drevnijim. U primitivnom čoveku i u ljudima iz klasične starine osećaj za kosmičko bio je nešto najprirodnije; dok je nama, međutim, da bismo se suočili sa suviše velikim stvarima, potreban nekakav zaklon, filter, i to je funkcija komičnog.            

- Znači li to da izraz "komike" treba shvatiti u duhu antičke klasifikacije stilova?

- Ne verujem, ja sam jednostavno imao na umu komike iz nemog filma, a pre svega comics ili pričice u slikama u kojima se jedan simboličan lik nalazi uvek u drugačijim situacijama koje ipak prate jednu zajedničku šemu: odnosno, mislim na neke možda neprevaziđene primere stilizacije, formalne preciznosti[1]. Mogao bih još dodati da sam zadovoljan što se u Italiji, nekako u isto vreme kad je izašla i moja knjiga, pojavio i komični strip Prepotopko tj. zbrika komičnih doživljaja jednog “preistorijskog” lika po imenu Prepotopko koga je stvorio Džoni Hart. Ne bih imao ništa protiv kad bih znao da su čitaoci jedne knjige istovremeno i čitaoci one druge, i da ih porede.              -  

-Kada je u vama rođena ideja o prvim pričama iz serije Kosmikomika?

- Pišem ih već nekoliko godina. A počelo je ovako: ušlo mi je u naviku da beležim slike koje su mi padale na pamet čitajući neku knjigu iz, na primer, kosmogonije, odnosno polazeći od nečega što nije ni blizu onom meni uobičajenom mehanizmu razmišljanja. Bilo mi je dovoljno da to zabeležim i već sam imao izvestan broj početaka, razloga za odmotavanje klupka. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da ih razradim. Teško je odrediti tačno vreme nastanka jedne priče: postoji neki trenutak u kojem ustanovim početak, što može biti mnogo ranije nego što razradim sve ostalo. A onda, jednom kada je priča završena, može se dogoditi da primetim da to nije to, da je u stvari trebalo da napišem nešto drugo, i onda je pišem ponovo. Ili počnem da posmatram priču iz nekog drugog ugla, i onda poželim da je preradim recimo iznutra, brojne sitne ispravke koje je naizgled ne menjaju ali u suštini čine od nje sasvim novu priču. Na primer, jedna od prvih priča koje sam napisao u ovoj seriji, Znak u svemiru: od kada sam je prošle godine objavio u časopisu Il Caffè pa do danas kad izlazi kao deo zbirke, nisam prestao da radim na njoj, pa ipak to je priča s kojom sam od prvog trenutka bio i više nego zadovoljan. U tolikoj meri da sam mnogo puta pošto sam je napisao pokušao da je oponašam, da na isti takav način napravim i druge. Ali, bilo je teško. Uopšteno se veruje da je za jednog pisca oponašanje samog sebe, ponavljanje, najlakša stvar na svetu, znak lenjosti. Međutim, sasvim je suprotno. Ponavljanje je najbolji sistem da se dobro razume ono što je urađeno, a do toga se može doći samo uz pomoć aproksimacija i eliminacija. A dobro poznavanje onoga što je urađeno jedini je način da zaista shvatimo šta hoćemo da uradimo. U stvari, uspeo sam da napišem samo jednu priču koja za mene predstavlja pomak u odnosu na Znak u svemiru, a to je Spirala, koja kazuje misli jednog mekušca dok mu raste školjka. I ona je prošla kroz različite verzije, štaviše, rekao bih da ona još uvek nije završena. Smatram je krajnjom tačkom onoga što sam želeo da napravim sa Kosmikomikama, ali i polaznom jer upravo odatle treba da nastavim dalje sa svojim radom.            

- O Kosmikomikama se govori kao o nekoj vrsti nove naučne fantastike. Da li je to tačno?

- Nije, čini mi se da su naučno fantastične priče građene jednim potpuno drugačijim metodom nego moje. Postoji nešto što su već primetili razni kritičari, da se science-fiction bavi budućnošću dok svaka od mojih priča izgleda kao da oponaša neki "mit o postanku". Ali nije samo to: različit je odnos između naučnih podataka i fikcije. (...) Ukratko, hteo bih da se poslužim naučnim podatkom kao inicijalnom kapislom kako bih izašao iz ustaljenih okvira imaginacije, pa možda čak i živeo ovu svakodnevicu u granicama mnogo daljim od onih koje nam postavlja naše iskustvo; s druge strane, međutim, čini mi se da naučna fantastika nastoji da približi ono što je daleko, ono što je teško zamisliti, da nastoji da tome da neku realnu dimenziju ili da ga u svakom slučaju uvede u horizont imaginacije koji već postoji kao deo jedne prihvaćene navike. Ne znam; možda grešim; ali u tom slučaju morali bi da budu  precizniji, da mi navedu ime ovog ili onog autora, naslov ove ili one naučnofantastične priče, pa da se onda napravi poređenje sa Kosmikomikama, da se vidi gde je sličnost a gde razlika.            

 - Jedno je međutim sigurno: inspiraciju za ove priče tražili ste u astronomiji, kosmogoniji, u teoriji relativiteta, u teoriji evolucije. Odakle potiče to zanimanje za nauku?

- Što se tiče priča, kao što sam već rekao, tu se radi o inicajlnim kapislama za koje mislim da mogu eksplodirati iz bilo kog štiva koje nagoni duh da zakorači izvan onoga što je opipljivo, izvan antropomorfne priče. Dosad su se moji eksperimenti odvijali samo u nekoliko pravaca, s obzirom na to da su bili vezani za štivo koje sam slučajno u tom trenutku čitao, ali pretpostavljam da bi isti metod funkcionisao i sa drugim tekstovima - šta ja znam - iz kvantne fizike ili genetike ili ne-euklidske geometrije. Jednom rečju, došao bi u obzir bilo koji strogo teorijski tekst, čak i iz oblasti matematike ili filosofije, mada u vezi sa tim moram napomenuti da ne volim da biram svoja štiva samo da bih "tražio inspiraciju". Ne: ja čitam iz radoznalosti, u talasima - kao što se to dešava svima onima koji se ne bave nikakvim usko stručnim studijama, ali isto tako i, verujem, stručnjacima koji čitaju nestručnu literaturu - te često skačem s jedne teme na drugu. Ali dok traje taj talas, na primer, astronomije, čitam knjige iz astronomije zato što me astronomija zanima a ne zato što mislim da se njome poslužim u pričama koje ću napisati. Priče dolaze same za sebe, slede putanju unutrašnjeg traganja, na kojoj se može ukazati prilika i za spoljne podsticaje.            

- Iz ovoga što kažete čini mi se da vi ne vidite jasnu razliku između ove faze vašeg rada i onih prethodnih. Šta je to što, po vašem mišljenju, vezuje Kosmikomike i ostale vaše knjige?

Poslednji put ažurirano: četvrtak, 06 novembar 2008