Alber Kami - Leto

Autor: Milena Đorđijević, četvrtak, 08 januar 2009

PROMETEJ U PAKLU

„Činilo mi se da je božanstvu nešto nedostajalo

sve dok nije postojalo ništa što bi mu se suprotstavilo.“  

Lukijan, Prometej na Kavkazu

            Šta Prometej znači za čoveka našeg doba? Moglo bi se zacelo reći da se savremeni čovek ugledao na tog buntovnika koji je ustao protiv bogova i da se ta pobuna koja je planula pre više hiljada godina u pustinjama Skitije, okončava danas u istorijskom grču kome nema premca. No u isti mah, nešto nam veli da je taj progonjenik i dalje progonjen i među nama i da smo mi još uvek gluvi za silni poklik ljudske pobune čiji je on usamljeni začetnik.

            Čovek našeg doba je doista neko ko pati, u ogromnom mnoštvu, na skučenom prostoru ove zemlje, čovek koji oskudeva u vatri i hrani, za koga je sloboda još uvek samo luksuz koji može da pričeka; za tog čoveka je još jedino reč o tome da li će patiti malo više, kao što i za slobodu i njene poslednje svedoke jedino može biti reči o tome da li će u malo većoj meri nestajati. Prometej je, pak, onaj junak koji je dovoljno voleo ljude da bi im u isto vreme podario vatru i slobodu, tehniku i umetnost. Danas je čovečanstvu jedino potrebna tehnika i jedino za nju mari. Ono diže pobunu pomoću svojih mašina, smatrajući umetnost i ono što ona pretpostavlja preprekom i znakom robovanja. Prometeja, naprotiv, odlikuje to što on nije u stanju da odvoji mašinu od umetnosti. On misli da se u isti mah mogu osloboditi i tela i duše. Ovovremeni čovek veruje da najpre treba osloboditi telo, pa makar duh morao privremeno da umre. No da li duh može umreti privremeno? Istini za volju, ukoliko bi se Prometej vratio, današnji ljudi bi učinili isto što i negdašnji bogovi: prikovali bi ga za stenu, i to u ime istog onog čovekoljublja čiji je on prvi simbol. Dušmanski glasovi koji bi poraženog tada obasuli pogrdama bili bi isti oni koji se razležu na početku Eshilove tragedije: glasovi Sile i Nasilja.

            Da li sam ja podlegao oskudnom vremenu, ogolelom drveću, zimi sveta? Ali mi već i ova puka nostalgija za svetlošću daje za pravo: ona mi priča o nekom drugom svetu, o mojoj istinskoj postojbini. Ima li ona još uvek smisla za poneke ljude? One godine kad se zaratilo, trebalo je da se ukrcam na brod i ponovim Odisejevo putešestvije. U to doba je čak i siromašan mladić mogao sebi da priušti raskošno putovanje preko mora, svetlosti u susret. No ja sam tada postupio kao svi ostali. Nisam se ukrcao na brod. Zauzeo sam svoje mesto u redu koji je tapkao pred otvorenim vratima pakla. Korak po korak, stupili smo unutra. A s prvim vriskom mučki ubijene nevinosti, vrata su se zalupila za nama. Našli smo se u paklu, iz njega više nikad nismo izašli. Već šest dugih godina, pokušavamo da nekako živimo s tim. Žarke sablasti srećnih ostrva još nam se jedino pričinjavaju negde na izmaku drugih dugih godina, koje nas tek čekaju, bez vatre i bez sunca.

            Kako onda, u ovoj vlažnoj i mračnoj Evropi, ne zadrhtati od žaljenja i mučnog saučesništva pri pomisli na onaj krik ostarelog Šatobrijana upućen Amperu, koji je kretao za Grčku. „Nećete pronaći nijedan maslinov list, nijedno puce grožđa koje sam ja video na Atici. Žalim čak i za travom svog vremena. Nisam smogao snage da udahnem život ma i jednom vresu.“ Tako i mi, ogrezli, uprkos svojoj mladoj krvi, u strašnu starost ovog poslednjeg stoleća, pokatkad žalimo za travom svih doba, za maslinovim listom, jer više nećemo otići da ga vidimo zarad njega samog, i za grožđem slobode. Čovek je svuda, posvuda su njegovi jauci, njegova patnja i pretnje. U tišmi tolikih bića, više nema mesta za cvrčke. Povest je nerodna zemlja na kojoj vres ne niče. Današnji čovek je ipak izabrao povest i nije mogao, niti je trebalo, da je odbaci. Međutim, umesto da je podredi sebi, on svakim danom sve više prihvata da bude njen rob. I time izneverava Prometeja, tog sina „smeonih misli i bezbrižnog srca“. Tako opet zapada u bedu onih ljudi koje je Prometej želeo da izbavi. „Kraj zdravoga svoga vida čovek beše slep i pokraj zdravoga sluha isto tako gluh, a sav je ljudski život mutan bio san...“

            Da, dovoljno je jedno veče u Provansi, neki savršeni brežuljak, miris soli, da bismo uvideli da sve tek treba uraditi. Na nama je da iznova izumemo vatru, obnovimo zanate i tako utažimo telesnu glad. Atika, sloboda i njene berbe grožđa, hleb duše, sve to ostaje za kasnije. Možemo li mi tu išta, osim da sami sebi uskliknemo: „Njih više nikada neće biti ili će ih biti za druge“ i da učinimo ono što je potrebno da barem ti drugi ne budu prikraćeni. Da li onda mi, koji to osećamo s tugom, a ipak se trudimo da ga prihvatimo bez gorčine u srcu, stižemo prekasno ili prerano, i da li ćemo smoći snage da oživimo vresišta?

            Možemo zamisliti Prometejev odgovor na ovo pitanje koje se javlja u naše doba. Istini za volju, on ga je već dao: „Obećavam vam obnovu i oporavak, o, smrtnici, ako u vama ima dovoljno veštine, dovoljno vrline i dovoljno snage da ih ostvarite sopstvenim rukama.“

            Ako je doista istina da je spas u našim rukama, ja ću na ovo pitanje našeg doba odgovoriti „da“ zbog one razborite snage i one prosvećene hrabrosti koju uvek opažam u nekim ljudima koje poznajem. „O, pravdo, o, majko moja“, uzvikuje Prometej, „vidite li kako patim?“ A Hermes se ruga junaku. „Čudi me da ti kao prorok nisi predvideo muke koje trpiš.“ „Znao sam“, odgovara buntovnik. Ljudi o kojima govorim takođe su sinovi pravde. I oni pate zbog sveopšte nesreće, potpuno svesno. Oni zapravo znaju da slepa pravda ne postoji, da istorija nema oči i da, prema tome, treba odbaciti njenu pravdu i zameniti je, koliko god je to moguće, onom koja je delo duha. Tako se Prometej vraća u naše doba.

            Mitovi, sami po sebi, nemaju život. Oni čekaju da ih mi ovaplotimo. Neka se makar jedan čovek na svetu odazove njihovom pozivu, i oni nam daruju svoj netaknuti sok. Na nama je da tog čoveka zaštitimo, da ne dozvolimo da on zaspi samrtnim snom, ne bi li uskrsnuće postalo moguće. Ponekad posumnjam da je dozvoljeno spasti čoveka današnjice. Ali još uvek je moguće spasti decu tog čoveka, telesno i duhovno. Moguće je da im se u isti mah pruži nada i na sreću i na lepotu. Ako mi moramo da se pomirimo sa životom bez lepote i bez slobode koju ona podrazumeva, mit o Prometeju je jedan od onih koji će nas opominjati da svako obogaljenje čoveka može biti samo privremeno i da ničemu u čoveku ne služimo ukoliko ne služimo celom čoveku. Ako je gladan hleba i vresa, i ako je istina da je hleb preči, naučimo da sačuvamo sećanje na vres. U najtavnijem srcu istorije, Prometejevi ljudi, ne prekidajući svoje mukotrpno pregnuće, i dalje će pogledavati na zemlju i neumornu travu. Okovani junak, usred božanskih munja i gromova, zadržava spokojnu veru u čoveka. Zato je tvrđi od stene za koju je prikovan i strpljiviji od svog kraguja. Mi, više nego u pobuni protiv bogova, nalazimo smisao u toj dugotrajnoj, tvrdokornoj upornosti. Kao i u toj zadivljujućoj odlučnosti da se ništa ne razdvaja i ne odbacuje, koja je vazda mirila, i ponovo će izmiriti, izmučeno ljudsko srce i proleća sveta.

(1946)

(Odlomak je preuzet iz knjige eseja pod nazivom Leto objavljene u trećem tomu Sabranih dela A.Kamija pod nazivom Eseji) 

Poslednji put ažurirano: petak, 09 januar 2009