Alber Kami - Naličje i lice

Autor: Milena Đorđijević, četvrtak, 19 februar 2009

IRONIJA

 Pre dve godine, upoznao sam jednu staricu. Bolovala je od neke bolesti i mislila je da će od nje i umreti. Cela desna strana bila joj je oduzeta. Imala je samo pola sebe u ovom svetu, pošto joj je druga polovina već bila tuđa. Ta sitna starica, živahna i brbljiva, bila je prinuđena na ćutanje i nepokretnost. Pošto je bila sama po cele bogovetne dane, nepismena, ne preterano osetljiva, sav njen život se svodio na Boga. Verovala je u njega. Kao dokaz za to, imala je brojanice, olovno raspeće i gipsanog svetog Josifa s malim Isusom u naručju. Nije bila potpuno ubeđena da je njena boljka neizlečiva, ali je tako govorila ne bi li se ljudi zanimali za nju, uzdajući se za sve ostalo u Boga, koga je tako šturo volela.

Toga dana, neko je pokazao da ga ona zanima. Bio je to jedan mladić. (On je verovao da je sve to istina, a ipak je znao da će ta žena umreti, ne nastojeći da razreši to protivrečje). Istinski ga je zanimala staričina nevolja. Ona je to odista osetila. I to zanimanje je bilo nenadani ćar za bolesnicu. Živo mu je pričala o svojim mukama: ona je odslužila svoje, ta treba napraviti mesta mladima. Da li joj je dosadno? Nego šta. Niko s njom ne razgovara. Kunja u svom ćošku, kao pseto. Bolje bi bilo da se sve to završi. Zato što joj je milije da umre nego da bude nekome na teretu.

Glas joj je postao svadljiv. Bio je to glas pijace, cenkanja. Međutim, taj mladić je razumeo. No ipak je mislio da je bolje biti nekom na teretu nego umreti. Ali to je dokazivalo samo jedno: da on, bez sumnje, nikada nikome nije bio na teretu. A onda je kazao starici – pošto je video brojanice: „Ostaje vam dobri Bog.“ To je bila istina. Ali, čak ni u tom pogledu, nisu je puštali na miru. Ako bi se desilo da njena molitva potraje, ako bi joj se pogled izgubio u nekoj šari tapeta, njena ćerka bi kazala: „Opet se moli!“. „Šta ti imaš s tim?“, rekla bi bolesnica. „Nemam ništa, ali me to, na kraju krajeva, nervira.“ I starica bi zaćutala, uperivši u ćerku dug pogled pun prekora.

Mladić je sve to slušao sa ogromnim, nepoznatim bolom koji ga je tištao u grudima. A starica je još kazala: „Videće ona kako je to kad ostari. I njoj će to biti potrebno!“

Osećalo se da se ta starica oslobodila svega, osim Boga, da se potpuno prepustila toj poslednjoj boljci, da je vrla od nevolje, suviše lako uverena da je ono što joj je preostalo jedino dobro dostojno ljubavi, i da je najzad utonula, i to bespovratno, u bedu čoveka u Bogu. Ali neka se ponovo rodi nada u život, i Bog biva nemoćan spram ljudskih interesa.

Seli su za sto. Mladić je bio pozvan na večeru. Starica nije jela, zato što hrana uveče teško pada. Ostala je u svom ćošku, iza leđa onog koji ju je slušao. I osećajući njen pogled na sebi, mladić skoro da nije mogao da jede. Ipak, večera je odmicala. Da bi se druženje produžilo, odlučiše da odu u bioskop. Baš se davao neki veseo film. Mladić je lakomisleno pristao, ne misleći na stvorenje koje je i dalje postojalo iza njegovih leđa.

Gosti su se digli od stola da pre polaska operu ruke. Nije, očigledno, bilo ni govora o tome da i starica pođe. I da nije nemoćna, njena neukost bi je sprečila da razume film. Govorila je da ne voli filmove. Istini za volju, nije ih razumela. Ona je, uostalom, bila u svom ćošku, i sa ogromnim pustim zanimanjem prebirala je zrna svojih brojanica. Potpuno se pouzdavala u njih. Te tri stvari koje je čuvala obeležavale su za nju materijalnu tačku u kojoj počinje božansko. Iza brojanice, raspeća ili svetog Josifa pružala se ogromna neprozirna tmina u koju je ona polagala svu svoju nadu.

Svi su bili spremni. Prilazili su starici da je poljube i požele joj laku noć. Ona je već shvatila i čvrsto je stezala brojanice. Ali se doista činilo da bi ta kretnja podjednako mogla biti i izraz očajanja, i izraz verskog žara. Poljubili su je. Preostao je još mladić. On je nežno stegao staričinu ruku i već je krenuo. Ali starica je videla kako odlazi onaj ko se zanimao za nju. Nije želela da ostane sama. Unapred se užasavala samoće, beskrajne nesanice, razočaravajućeg susreta u četiri oka sa Bogom. Bojala se, nalazila je spokoj samo u čoveku, privijajući se uz jedino biće koje je pokazalo zanimanje za nju, nije mu puštala ruku, stezala ju je, nevešto mu se zahvaljivala da bi opravdala tu nasrtljivost. Mladić se osećao nelagodno. Ostali su ga već opominjali da požuri. Film počinje u devet sati i bolje bi bilo da stignu malo ranije da ne bi čekali red za karte.

On je osećao da je suočen s najužasnijom nesrećom koju je dotada doživeo: nesrećom bolesne starice koju napuštate da biste otišli u bioskop. Želeo je da pođe, da pobegne, nije hteo da zna, pokušavao je da izvuče ruku. Samo za tren, obuze ga zverska mržnja prema starici i pomisli da je ošamari svom snagom.

Najzad je uspeo da se izvuče i ode, dok je bolesnica, dopola se pridigavši u naslonjači, sa užasom videla kako iščezava jedina izvesnost na koju se mogla osloniti. Sada je ostala bez ikakve zaštite. I potpuno prepuštena na milost i nemilost pomisli na smrt, nije tačno znala od čega strepi, ali je osećala da ne želi da bude sama. Bog joj nije bio ni od kakve vajde, osim da je odvoji od ljudi i prepusti je samoći. Ona nije želela da napusti ljude. Zato je briznula u plač.

Ostali su već bili na ulici. Mladića je mučila žestoka griža savesti. Podigao je pogled prema osvetljenom prozoru, velikom mrtvom oku na kući punoj tišine. Oko se zatvori. Ćerka bolesne starice reče mladiću: „Ona uvek gasi svetlo kad je sama. Voli da bude u mraku.“

Taj starac je pobedonosno kliktao, nabirao veđe, poučno upirao kažiprstom. Govorio je: „Meni je otac davao pet franaka nedeljno za provod do sledeće subote. No ja sam ipak nalazio načina da stavim koju paru na stranu. Pre svega, kad bih išao verenici u posetu, pešačio sam poljem četiri kilometra donde i četiri kilometra nazad. Ta hajte molim vas, današnja mlađarija više ne ume da se zabavlja.“ Sedeli su za okruglim stolom, tri mladića i on, starac. On je pripovedao svoje kukavne pustolovine: budalaštine koje je uzdizao do neba, dosadne zgode koje je slavio kao pobede. Nije se zaustavljao ni za tren, hitajući da kaže sve pre nego što ga napuste, prisećao se iz svoje prošlosti onoga što mu se činilo pogodnim da dirne slušaoce. Želja da ga slušaju bila je njegov jedini porok: odbijao je da primeti ironične poglede ili podrugljivo obrecivanje kojim su dočekivali njegove reči. Za njih je on bio matorac za koga znaju da je u njegovo vreme sve bilo potaman, dok je on verovao da je poštovana starina čije iskustvo mnogo vredi. Mladi ne znaju da je iskustvo poraz i da treba sve izgubiti da bi se nešto malo saznalo. On se napatio u životu. O tome nije govorio ni reč. Bolje je ako izgledate srećni. A zatim, ako je u tome grešio, još bi se teže prevario kad bi, nasuprot tome, želeo da gane svojim nesrećama. Od kakvog su značaja patnje nekog starca kad ste vi potpuno obuzeti životom? On je govorio, gubeći se sa uživanjem u jednoličju svog prigušenog glasa. Ali to nije moglo da potraje. Njegovom zadovoljstvu je morao doći kraj, a pažnja njegovih slušalaca je slabila. Nije više bio čak ni zabavan; bio je star. A mladi vole bilijar i karte, koji ne liče na glupavi svagdašnji posao.

Uskoro ostade sâm, uprkos svem svom trudu, pa čak i lažima, ne bi li svoju priču učinio privlačnijom. Ne obazirući se na njega, mladi su otišli. Ponovo sâm. Više vas niko ne sluša: to je ono što je strašno kad ste stari. Osuđivali su ga na ćutanje i samoću. Davali su mu do znanja da će uskoro umreti. A starac koji će umreti, beskoristan je, čak je i nezgodan i potuljen. Neka umre. Ako neće, neka ćuti: može da bude bar toliko uviđavan. A on pati zato što nije u stanju da ćuti a da pri tom ne misli na to da je star. Ipak ustade od stola i pođe, osmehujući se svima unaokolo. Ali jedino naiđe na lica ravnodušna ili puna veselja u kome on nije imao prava da učestvuje. Neki čovek se smejao: „Matora je, što jest jest, ali ponekad je najbolja supa od matore koke.“ Drugi već ozbiljnije: „Mi, bome, nismo bogati, ali dobro jedemo. Samo da vidiš mog unuka, taj ti jede više od oca. Njegovom ocu treba pola kile ’leba, ovome treba kilo! Pa naváli na kobasicu, pa naváli na kamamber. Ponekad kad se najede, kaže: ‘Uf! Uf!’ i jede još.“ Starac se udalji. Sporim korakom, sitnim krokom natovarenog magarca, išao je dugačkim pločnicima prepunim ljudi. Loše se osećao i nije mu se vraćalo kući. Obično mu je prilično prijalo da se vrati stolu i petrolejki, tanjirima, gde njegovi prsti mahinalno nalaze svoje mesto. Voleo je i večeru u tišini, kad bi starica sedela preko puta, voleo je da dugo žvaće zalogaje, prazne glave, očiju nepomičnih i mrtvih. Večeras će se vratiti kasnije. Večera će biti na stolu, hladna, starica će leći, ne brinući se, poznajući njegova nepredviđena zadocnjenja. Kazala bi: „Njegove bubice“, i time je sve bilo rečeno.

Sada je hodao, sporim i upornim korakom. Bio je sam i star. Na kraju života, starost izaziva mučninu. Sve se okončava time što više niko ne sluša šta govorite. On korača, zavije za ugao jedne ulice, saplete se i zamalo da padne. Video sam ga. To je smešno, ali šta se tu može. Uprkos svemu, draža mu je ulica, bolje ulica nego oni sati kod kuće, kad ga groznica, od koje ne može da vidi staricu, osami u sobi. Tada se, pokatkad, vrata polagano otvaraju i za trenutak ostaju poluraskriljena. Ulazi neki čovek. U svetloj je odeći. Seda preko puta starca i dugo, dugo ćuti. Nepomičan je, kao i maločas otvorena vrata. Na mahove, pređe rukom po kosi i tiho uzdahne. Pošto je dugo gledao starca, istim pogledom punim tuge, odlazi, ćutke. Iza njega resko zaškripi brava a starac ostaje tu, užasnut, sa oštrim i bolnim strahom u stomaku. Dok ovde, na ulici, nije sam, ma koliko malo sveta da susretne. Njegova groznica bunca. Njegov sitni korak se ubrzava: sutra će se sve promeniti. Iznenada otkriva da će sutra biti isto, i prekosutra, i svi ostali dani. I to neprebolno otkriće ga smlavi. Od takvih misli i umirete. Zato što ne možete da ih podnosite, ubijete se – ili, ako ste mladi, pretvarate ih u prazne reči.

Star, lud, pijan, ne zna se. Njegov kraj će biti dostojanstven, grcav, divan. Umreće u lepoti, to jest pateći. To će mu biti uteha. A kuda, uostalom, da ode: star je zanavek. Ljudi grade na budućoj starosti. Toj starosti, na koju se obrušava toliko nepopravimog, oni žele da obezbede dokolicu koja ih ostavlja bez odbrane. Žele da postanu poslovođe ne bi li se na kraju povukli u neku malu vilu. Ali kad jednom zađu u godine, biva im jasno da je to laž. Potrebni su im drugi ljudi da bi se zaštitili. A njemu, njemu je bilo potrebno da ga slušaju da bi verovao da je živ. Ulice su sada bile još mračnije, s manje ljudi. Glasovi su i dalje odzvanjali. U čudnom večernjem zatišju, postajali su svečaniji. Iza brežuljaka kojima je grad bio okružen, video se još pokoji prosev dana. Veliki pramen dima, došao ne zna se otkud, pomoli se iza šumovitih brdskih prevoja. Polagano, izvi se u zrak i postade stepenast kao jela. Starac zatvori oči. Pred životom koji je odnosio tutnjavu grada i glupavi, ravnodušni osmejak neba, on je bio bespomoćan, go, već mrtav.

Da li je potrebno opisivati naličje ove krasne medalje? Slutimo da je u prljavoj i mračnoj sobici starica postavila sto, da je, spremivši večeru, sela, pogledala na sat, sačekala još malo, i počela slatko da jede. Mislila je: „Njegove bubice.“ Time je sve bilo rečeno.

Njih petoro su živeli zajedno: baka, njen mlađi sin, starija ćerka i dvoje ćerkine dece. Sin je bio skoro nem; ćerka bolešljiva, sporomislena, a od dvoje njene dece, jedan sin je već radio u osiguravajućem zavodu, dok je mlađi studirao. U svojoj sedamdesetoj godini, baka je još uvek vodila glavnu reč u porodici. Iznad njenog kreveta, mogao se videti njen portret na kome je pet godina mlađa, potpuno prava u crnoj haljini zakopčanoj na vratu brošem, bez ijedne bore, sa ogromnim, svetlim i hladnim očima, sa onim držanjem kraljice od koga je odustala tek kad je zašla u godine i koje je ponekad pokušavala da povrati na ulici.

Tim svetlim očima je njen unuk dugovao jedno sećanje od kog je i dan-danas crveneo. Starica je čekala da im neko dođe u posetu da bi ga zapitala, upirući u njega strog pogled: „Koga više voliš, majku ili baku?“ Igra je postajala napetija kad je i ćerka bila prisutna. Jer dete je, u svakom slučaju, odgovaralo: „Baku“, dok bi mu se srce namah ispunilo silnom ljubavlju prema toj majci koja je vazda ćutala. Ili bi, kad bi se gosti čudili što više voli baku, majka kazala: „To je zato što ga je ona odgajila.“

Bilo je to i stoga što je starica verovala da je ljubav nešto što možete da zahtevate. Bila je svesna da je dobra majka porodice, a to je u njoj izazivalo nekakvu krutost i netolerantnost. Muža nikad nije prevarila i rodila mu je devetoro dece. Posle njegove smrti, odlučno je podizala svoju malu porodicu. Napustivši svoje malo imanje u predgrađu, oni su se zaustavili u staroj sirotinjskoj četvrti i tu su već poodavno živeli.

I ta žena, zacelo, nije bila bez vrlina. Ali za unuke, koji su bili u uzrastu neopozivih sudova, ona je bila samo komedijantkinja. Tako su i od jednog rođaka doznali za jednu veoma rečitu zgodu. Taj rođak je video kako starica, kojoj je došao u posetu, stoji besposlena na prozoru. Ona ga je, međutim, dočekala s krpom u ruci, izvinjavajući se što će nastaviti s poslom, pošto joj staranje o kući ostavlja malo vremena. I mora se priznati da je tako i bilo. Ona je veoma lako padala u nesvest posle neke porodične svađe. Patila je i od teških nastupa povraćanja, zbog bolesne jetre. Ali nije bila nimalo uzdržana u ispoljavanju svoje bolesti. Ne pomišljajući da se osami, bučno je povraćala u kuhinjsku kantu za đubre. A kad bi se vratila među svoje, bleda, očiju punih suza od silnog napora, ona bi, ukoliko bi je preklinjali da legne, podsećala na kuvanje koje je čeka i na svoje mesto u vođenju domaćinstva: „Ovde ja sve radim.“ I još: „Šta bi bilo s vama da ja umrem!“

Deca su se navikla da ne obraćaju pažnju na njena povraćanja, na njene „napade“, kako je govorila, kao ni na njene žalopojke. Jednoga dana, ona leže u postelju i zatraži lekara. Pozvali su ga tek da joj učine po volji. Prvoga dana, on pronađe običnu slabost, drugoga dana rak jetre, a trećeg tešku žuticu. Ali mlađi od dvojice mladića jogunasto je odbijao da u tome vidi bilo šta drugo osim novu komediju, jedno još prevejanije pretvaranje. Nije se zabrinuo. Ta žena ga je suviše ugnjetavala da bi u prvi mah mogao biti pesimista. Ima neke beznadne hrabrosti u jasnovidosti i odbijanju da se voli. Međutim, glumeći bolest, možete se stvarno razboleti. Baka se toliko pretvarala da je na kraju umrla. Poslednjeg dana, u prisustvu svoje dece, oslobađala se stomačnih vrenja. Jednostavno je kazala unuku: „Vidiš“, rekla je, „prdim kao prase.“ Sat kasnije je umrla.

Njen unuk, sad mu je to bilo jasno, nije u svemu tome ništa shvatio. Nije mogao da se oslobodi uverenja da se pred njim odigralo poslednje i najčudovišnije pretvaranje te žene. A ako se i pitao da li oseća bol, nije nalazio ništa. Jedino je na dan sahrane, kad su svi grunuli u plač, i on zaplakao, pribojavajući se da nije iskren i da laže pred smrću. Bilo je to jednog divnog zimskog dana kroz koji su se probijali sunčevi zraci. U nebeskoj plaveti, naslućivala se studen, prošarana žutim pegicama. Groblje se nalazilo visoko iznad grada i odande se moglo videti kako lepo prozračno sunce obasjava zaliv koji treperi od svetlosti kao vlažna usna.

Sve se ovo ne da pomiriti jedno s drugim? Sušta istina. Žena koju napuštaju radi odlaska u bioskop, starac koga više ne slušaju, jedna smrt koja ništa ne iskupljuje, a onda, s druge strane, svekolika svetlost sveta. Kakvog to ima značaja, ukoliko sve prihvatamo? Reč je o trima sličnim, a ipak različitim sudbinama. Smrt za sve, ali svakome njegova smrt. Na kraju krajeva, sunce nam ipak greje kosti.

(Odlomak iz eseja Naličje i lice Albera Kamija objavljenog u trećoj knjizi Sabranih dela pod nazivom Eseji)

Poslednji put ažurirano: petak, 20 februar 2009