Nosorog - Ežen Jonesko

Autor: Milena Đorđijević, utorak, 17 mart 2009

BE­RAN­ŽE, i da­lje se gle­da u ogle­da­lu: Ipak čo­vek ni­je ta­ko ru­žan. A ja još ni­sam od naj­lep­ših! Ve­ruj mi, Dej­zi. (okre­će se) Dej­zi, Dej­zi! Gde si Dej­zi? Ne­ćeš valj­da ta­ko ne­što da uči­niš? (po­ju­ri vra­ti­ma) Dej­zi! (kad stig­ne do od­mo­ri­šta nag­ne se pre­ko ogra­de) Dej­zi! Pop­ni se! Vra­ti se, ma­la mo­ja Dej­zi! Ni­si čak ni ru­ča­la! Dej­zi, ne osta­vljaj me sa­svim sa­mog! Znaš li šta si mi obe­ća­la! Dej­zi! Dej­zi! (di­že ru­ke od da­ljeg do­zi­va­nja i uz očaj­nič­ki po­kret vra­ća se u so­bu) Raz­u­me se. Ni­smo se vi­še sla­ga­li. Ne­slo­žan par. Ži­vot ni­je vi­še bio mo­guć. Ali ni­je tre­ba­lo da me osta­vi bez re­či ob­ja­šnje­nja. (gle­da na sve stra­ne) Ni­je mi osta­vi­la ni de­cu­lju. to ni­je red. Sad sam sa­svim sam. (za­klju­ča­va vra­ta, bri­žlji­vo, ali lju­ti­to) Me­ne ne­će pri­do­bi­ti. (bri­žlji­vo za­tva­ra pro­zo­re) Me­ne ne­će uhva­ti­ti. (obra­ća s svim onim gla­va­ma no­so­ro­ga) Ja ne­ću za va­ma, ne raz­u­mem vas! Ja sam ono što sam. Ja sam ljud­sko bi­će, ljud­sko bi­će. (se­da u fo­te­lju) Si­tu­a­ci­ja je ap­so­lut­no ne­iz­dr­žlji­va. Sam sam kriv što je oti­šla. Za nju sam ja bio sve. Šta će od nje bi­ti? Još jed­no bi­će vi­še na sa­ve­sti. Po­mi­šljam na naj­go­re, naj­go­re što mo­že da se de­si. Jad­no de­te, sa­mo u tom sve­tu ču­do­vi­šta! Ni­ko ne mo­že da mi po­mog­ne da je na­đem, ni­ko, jer vi­še ni­ko­ga ne­ma. (opet ri­ta, lu­da tr­ka, obla­ci pra­ši­ne) Ne­ću da ih slu­šam. Sta­vi­ću pa­muk u uši. (sta­vlja pa­muk u uši i go­vo­ri sa­mom se­bi gle­da­ju­ći se u ogle­da­lu) Ne­ma dru­gog na­či­na, tre­ba ih ube­di­ti, ali ka­ko? A da li su pre­o­bra­žaj­ni mo­gu­ći i u obr­nu­tom sme­ru? A, da li su mo­gu­ći? To bi bio her­ku­lov­ski po­sao, pre­ma­ša mo­je sna­ge. Pre sve­ga da bih ih ube­dio tre­ba da go­vo­rim sa nji­ma. Da bih go­vo­rio, tre­ba da na­u­čim nji­hov je­zik. Ili da oni na­u­če moj je­zik? Ali ko­jim je­zi­kom ja go­vo­rim? Ko­ji je moj je­zik? Zar je to fran­cu­ski? Bi­će da je fran­cu­ski. Ali šta to zna­či fran­cu­ski? Mo­že se i fran­cu­skim na­zva­ti, ni­ko to ne mo­že da ospo­ri, jer je­di­no ja nji­me go­vo­rim. Šta ja to go­vo­rim? Raz­u­mem li sa­mog se­be, raz­u­mem li? (ide ka sre­di­ni so­be) A ako su, kao što je go­vo­ri­la Dej­zi, oni u pra­vu? (vra­ća se ogle­da­lu): Čo­vek ni­je ru­žan! Čo­vek ni­je ru­žan! (ogle­da se pre­la­ze­ći ru­kom pre­ko li­ca) Čud­na stvar! A na šta ja on­da li­čim? Na šta? (pri­tr­ča­va or­ma­nu i va­di fo­to­gra­fi­je pa ih gle­da) Fo­to­gra­fi­je? Ko li su svi ti lju­di? Go­spo­din Pa­pi­jon, ili pre Dej­zi? A ovaj, je li to Bo­tar, Di­dar, ili Žan? Ili sam to mož­ta ja! (tr­či or­ma­nu i va­di dve, tri sli­ke) Da, pre­po­zna­jem se­be, to sam ja, to sam ja! (ve­ša sli­ke na zid u dnu, po­red gla­va no­so­ro­ga) To sam ja, to sam ja! (kad obe­si sli­ke vi­di se da one pred­sta­vlja­ju jed­nog star­ca, jed­nu de­be­lu že­nu, jed­nog čo­ve­ka; ru­žno­ća ovih por­tre­ta od­u­da­ra od gla­va no­so­ro­ga ko­je su po­sta­le vr­lo le­pe; Be­ran­že se od­mak­ne da bo­lje vi­di sli­ke) Ni­sam lep, ni­sam lep. (ski­da sli­ke i be­sno ih ba­ca na ze­mlju, ide ogle­da­lu) Oni su le­pi. Po­gre­šio sam! Oh, ka­ko bih že­leo da sam kao oni! Ali, avaj, ja ne­mam rog! Ka­ko je rav­no če­lo ru­žno! Bio bi po­tre­ban je­dan, ili dva ro­ga, da po­dig­nu ove mo­je spu­šte­ne cr­te! Mo­žda će mi iz­ra­sti, on­da se vi­še ne­ću sti­de­ti, mo­ći ću da im se pri­dru­žim. Ali eto, ne ra­ste. (gle­da dla­no­ve ru­ku) Ru­ke su mi zno­ja­ve. Ho­će li po­sta­ti ra­pa­ve? (ski­da ka­put, ot­kop­ča­va ko­šu­lju i gle­da svo­je gru­di u ogle­da­lu) Ko­ža mi je mli­ta­va. Ah, to su­vi­še be­lo te­lo, pa dla­ka­vo. Ka­ko bih že­leo da imam tvr­du ko­žu, te div­ne tam­no­ze­le­ne bo­je, i bez ijed­ne dla­či­ce, kao oni. (slu­ša ri­ku) Pe­sme su im pu­ne dra­ži. Mo­žda ma­lo si­ro­ve, ali sva­ka­ko pu­ne dra­ži. Kad bih sa­mo i ja to umeo. (po­ku­ša­va da ih po­dra­ža­va) A-a-a! A-a-a! br­rr! Ne, ni­je to to! Da po­ku­šam opet, sa­mo ja­če! A-a-a! A-a-a! Br­rr!  Ne, ne, ni­je to to, sla­bo je bez sna­ge! Ne umem da ri­čem. Tek ne­što za­vi­jam. A-a-a! A-a-a! Br­rr! Za­vi­ja­nje ni­je pra­va ri­ka. Ka­ko me sa­da gri­ze sa­vest, tre­ba­lo je na vre­me da po­đem s nji­ma. Sad je pre­ka­sno! Avaj, ja sam ču­do­vi­šte, ja sam ču­do­vi­šte! Avaj, ni­kad ne­ću po­sta­ti no­so­rog, ni­kad, ni­kad! Ne mo­gu vi­še da se pro­me­nim. Eto, baš bih že­leo, i te ka­ko že­leo, ali ne mo­gu. Ne mo­gu vi­še sam se­be da gle­dam. To­li­ko me je sra­mo­ta! (okre­će le­đa ogle­da­lu) Ka­ko sam ru­žan! Te­ško ono­me ko ho­će da osta­ne ori­gi­na­lan! (na­glo pod­sko­či) Pa le­po! Baš ne­ka! Bra­ni­ću se od ce­log sve­ta! Ka­ra­bin! Gde mi je ka­ra­bin! (okre­će se zi­du u dnu, na ko­me su gla­ve no­so­ro­ga, vi­ču­ći) Bra­ni­ću se od ce­log sve­ta, bo­ri­ću se pro­tiv ce­log sve­ta! Ja sam po­sled­nji čo­vek i osta­ću to do kra­ja! Ne pre­da­jem se!

ZA­VE­SA

(Završni monolog glavnog junaka Joneskove drame Nosorog) 

Poslednji put ažurirano: utorak, 17 mart 2009