• 

Poezija Leopolda Sedara Sengora

Autor: Milena Đorđijević, sreda, 22 april 2009

 

 

 

PESME SENKE

 

 

 

 

SINSKA NOĆ

 

 

Ženo, položi mi na čelo svoje ruke melemne, ruke mekše od krzna.

U visini, zanjihane palme što šušte na visokom noćnom lahoru

Jedva čujno. Čak ni tihane uspavanke.

Neka nas ljuška, ta ritmična tišina.

Oslušnimo njen poj, oslušnimo kako bije naša tamna krv, oslušnimo

Kako biju duboki damari Afrike u magli izgubljenih sela.

 

Evo klone umorni mesec ka mirnoj morskoj postelji

Evo zamire kikot smeha, pripovedači i sami

Klimaju glavama poput deteta na majčinim leđima

Evo težaju noge plesača, težaju jezici naizmeničnih horova.

 

Vreme je zvezdâ i Noći što sneva

Nalakćena na ovaj breg oblakâ, umotana u dugu mlečnu panju.

Krovovi koliba nežno se ljeskaju. Šta li to tako poverljivo kazuju zvezdama?

Unutra, ognjište se gasi u prisnosti mirisâ oporih i slatkih.

 

Ženo, užeži uljanu svetiljku, da oko nje Preci popričaju kao roditelji kad smeste čeljad u postelju.

Prisluhnimo glas Praotaca iz Elise. Poput nas prognani

Ne htedoše umreti, da peščana prostranstva ne progutaju bujicu njihova semena.

Hoću da slušam, u zadimljenoj kolibi koju pohodi odsjaj milosnih duša

S glavom na tvojoj toploj dojci kao dang netom skinut sa žara i uspušen

Hoću da udišem kâd naših Mrtvih, da saberem i ponovim njihov živi glas, da naučim

Živeti pre no što siđem, dublje od ronioca, u bezdane dubine sna.

 

 

 

 

ŽOAL

 

 

Žoale!

Sećam se.

 

Sećam se sinjarâ u zelenom hladu verandi

Sinjarâ nadstvarnih očiju poput mesečine sa žala.

Sećam se raskošjâ Zalaska

Od kojeg je Kumba N’Dofen hteo da mu skroje kraljevski plašt.

 

Sećam se pogrebnih gozbi dimnih od krvi zaklanih stada

Graje prepirki, rapsodija griota.

 

Sećam se paganskih glasova što ritmuju Tantum Ergo

I svečanih ophodâ i palmi i slavoluka.

Sećam se plesa devojaka stasalih za udaju

Borbenih horova – oh! Završnog plesa momaka, poprsja

Nagnutih vitkih, i čednog ljubavnog uzvika žena – Kor Siga!

 

Sećam se, sećam se…

A glava mi daje ritam

Kakvom li umornom hodu po danima Evrope gde se katkad

Oglasi neki sirotanski džez što rida rida rida.

 

 

 

 

CRNA ŽENA

 

 

Naga ženo, crna ženo

Odenuta svojom bojom što život je, obličjem svojim što lepota je!

Stasao sam u tvojoj seni; nežnost tvojih ruku povijala mi je oči.

I evo gde u srcu Leta i Juga, otkrivam te, Zemljo obećana, s vrha visoke spržene vrleti

A tvoja me lepota zgromi posred srca, poput orlove munje.

 

Naga ženo, tamna ženo

Zreli plode čvrstog mesa, mračna omamo crnog vina, usta što lirskim čine mi usta

Savano čistih obzorja, savano treperava od vatrenih milovanja Vetra istočnjaka

Tam-tame izvajani, tam-tame zategnuti što grmiš pod prstima pobednika

Tvoj duboki glas kontraalta duhovna je pesma Voljene.

 

Naga ženo, tamna ženo

Ulje koje ni dašak ne mreška, mirno ulje na slabinama atlete, na slabinama kraljevićâ Malija

Gazelo božanskih gležanja, biserne kapi zvezde su na noći tvoje kože

Slasti igara duha, odblesci crvenog zlata na tvojoj puti što se talasasto presijava

U tami tvoje kose, vedri se moja teskoba na bliskim suncima tvojih očiju.

 

Naga ženo, crna ženo

Opevam tvoju lepotu što mine, obličje koje utvrđujem u Večnome

Pre no što te Sudba ljubomorna u prah pretvori da njime nahrani korenje života.

 

 

 

 

CRNAČKA MASKA

 

PABLU PIKASU

 

 

Ona spava i počiva na čistoti peska.

Kumba Tam spava. Jedna zelena palma senči joj groznicu kose, bakreno boji zaobljeno čelo

Sklopljeni očni kapci, dvojni pehar i zapečaćena vrela.

Taj fini polumesec, ta usna malo crnja i zeru teža – je li sa osmehom žene u dosluhu?

Plitice obrazâ i linija brade pevaju nemi sklad.

Lice maske zatvoreno za prolaznost, bez očiju bez tvari

Savršena bronzana glava i njena patina vremena

Koju ne kaljaju ni boje ni crvenilo ni bore, ni tragovi suza i celova

Ô lice kakvim te je Bog stvorio pre samog pamtiveka

Lice zore sveta, ne otvaraj se kao nežni okovratnik da uzbudiš moju put.

Obožavam te, ô Lepoto, svojim okom jednostrunim!

 

 

 

 

CRNE HOSTIJE

 

 

 

 

MOLITVA ZA MIR

 

(za velike orgulje)

 

ZA ŽORŽA I KLOD POMPIDU

 

„… Sicut et nos dimittimus debitoribus nostris“*

 

 

Gospode Isuse, na kraju ove knjige rado bih da Ti darujem ovaj kalež patnje

Na početku Velike Godine, u suncu Tvoga mira na snežnom krovovlju Pariza

– Ali dobro znam da će se krv moje braće nanovo crveneti žutim Orijentom, na obalama Tihog okeana koji pustoše oluje i mržnje

Dobro znam da je ta krv prolećna žrtva levanica kojom Veliki Carinici već sedamdeset godina tove zemlje Carstva

Gospode, podno ovoga krsta – i više nisi Ti drvo bola, nego iznad Starog i Novog Sveta Afrika na krst raspeta

A desnica joj se pruža mojom zemljom, a leva joj strana senči Ameriku

A srce joj je dragi Haiti, Haiti što se usudi da proglasi Čoveka spram Tiranina

U podnožju moje Afrike na krst raspete već četiri stotine godina a koja ipak diše

Pusti me da Ti kažem Gospode, njenu molitvu mira i oproštaja.

 

 

II

 

 

Gospode Bože, oprosti beloj Evropi!

A istina je, Gospode, kroz četiri veka svetlosti bacala je slinu i lavež svojih molosa na moje zemlje

A hrišćani, javno se odričući Tvoje svetlosti i blagosti Tvog srca

Osvetljavali su svoje bivake mojim plemićkim poveljama, mučili moje talbe, deportovali moje učenjake i gospodare nauke.

Njihov je barut sevajući rušio gordost tata zidina i bregova

A njihova je đulad preletala krsta carstava širokih kao vedar dan, od Roga Zapada do Istočnog obzorja

I kao u lovištima, palili su nedodirljivo drveće, vukući Pretke i duhove za njihovu mirnu bradu.

I pravili su od njihove tajne zabavu nedeljom mesečarskih buržuja.**

Gospode, oprosti onima koji su od Askija napravili makizare, od mojih kneževa ađutante

Od mojih sluga boyse i od mojih seljaka službenike, od moga naroda narod proletera.

Jer zaista treba da oprostiš onima koji su lovili moju decu kao divlje slonove.

I učili su ih redu bičujući ih šikotom, i pravili su od njih crne ruke onih čije ruke behu bele.

Jer zaista treba da zaboraviš one koji su izvezli deset miliona mojih sinova u leproznicama svojih brodova

Koji su pobili njih dvesta miliona.

I učinili da mi starost bude samotnička između šume mojih noći i savane mojih dana.

Gospode ogledalo mojih očiju se zamagljuje

I evo gde zmija mržnje diže glavu u mom srcu, ta zmija za koju sam verovao da je mrtva…

 

 

III

 

 

Ubij je Gospode, jer valja mi nastaviti put, i hoću da se molim naročito za Francusku.

Gospode, među belim nacijama, postavi Francusku sa Očeve desne strane.

Oh, dobro znam da je ona takođe Evropa, da mi je otimala moju decu kao razbojnik sa severa goveda, da bi đubrila svoja polja šećerne trske i pamuka, jer crnački znoj je gnojivo.

Da je ona takođe donosila smrt i top u moja plava sela, da je huškala moje jedne na druge kao pse što se otimaju o kosku

Da je one što su se opirali kažnjavala kao lupeže, i da je pljuvala na glave-širokih-nauma.

Da Gospode, oprosti Francuskoj koja jasno kaže pravi put a vrluda krivim stazama

Koja me poziva za svoju trpezu i kaže mi da donesem svoj hleb, koja mi daje desnom rukom a levom rukom oduzme polovinu.

Da Gospode, oprosti Francuskoj koja mrzi okupatore a tako mi teško nameće okupaciju

Koja otvara puteve slave junacima a svoje Senegalce nipodaštava kao plaćenike, praveći od njih crne doge Carstva

Koja je Republika a izručuje zemlje Velikim Koncesionarima.

A od moje Mesopotamije, od moga Konga, načinili su veliko groblje pod belim suncem.

 

 

IV

 

 

Ah, Gospode, odagnaj iz mog pamćenja Francusku koja nije Francuska, tu masku niskosti i mržnje na licu Francuske

Tu masku niskosti i mržnje spram koje osećam samo mržnju – ali zaista mogu mrzeti Zlo

Jer gajim veliku slabost prema Francuskoj.

Blagoslovi taj rastrzani narod koji je dva puta umeo osloboditi svoje ruke i usudio se proglasiti uzdizanje siromašnih u kraljevstvu

Koji je preko noći načinio od robova slobodne ravnopravne bratske ljude

Blagoslovi taj narod koji mi je doneo Tvoju Dobru Vest, Gospode, i otvorio moje teške očne kapke svetlosti vere.

Otvorio je moje srce znanju sveta, pokazujući mi dúgu na novim licima moje braće.

Pozdravljam vas braćo moja: tebe Muhamede Ben Abdalah, tebe Razafimahatratra, a zatim tebe tamo Pam-Man-Tuong, vas sa tihih mora i vas iz začaranih šuma

Pozdravljam vas sve jednim katoličkim srcem.

Ah, dobro znam da su mnogi Tvoji glasnici progonili moje sveštenike kao divljač i napravili veliki pokolj pobožnih slika.

Pa ipak mogli smo se nagoditi, jer one behu, te slike, od zemlje do Tvog neba Jakovljeve lestvice

Svetiljka od belog maslaca koja omogućuje da čekamo zoru, zvezde koje nagoveštavaju sunce.

Znam da su brojni Tvoji misionari blagoslovili oružje nasilja i sklapali pogodbe sa zlatom bankarâ

Ali treba da ima i izdajnika i budala.

 

 

V

 

 

O blagoslovi taj narod, Gospode, koji traži svoje sopstveno lice pod maskom i muči se da ga prepozna

Koji Te traži u hladnoći i u gladi što mu izgrizaju kosti i utrobu

A zaručnica oplakuje svoje udovištvo, a mladić gleda svoju opustošenu mladost

A žena jadikuje oh, zbog odsutnog oka svog muža, a majka traži san svog deteta u ruševinama.

O blagoslovi taj narod koji kida svoje veze, blagoslovi taj narod na smrtnim mukama koji pruža otpor bulimičnoj hajci moćnika i mučitelja.

I sa njim sve narode Evrope, sve narode Azije sve narode Afrike i sve narode Amerike

Koji se znoje krvlju i patnjama. A usred tih miliona talasa, pogledaj uzburkane glave mog naroda.

I daj njihovim toplim rukama da obujme zemlju jednim pojasom od bratskih ruku

ISPOD DUGE TVOGA MIRA.

 

Pariz, januar 1945.

 

 

 

 

ETIOPIKE

 

 

ČOVEK I ZVER

 

(za tri tabale ili ratna tam-tama)

 

 

Imenujem te Večeri ô dvolična Večeri, lelujavi liste imenujem te.

I čas je iskonskih strahova, iskrslih iz drobi predaka.

Odstupi ništavno lice tmine zlokobne gubice i daha!

Odstupi u ime palme i vode, u ime Kazivača-vrlo-skrivenih-stvari!

Ali izvesti Zver u plodnom blatu što hrani cece-muhe i stegomije

Žabe krastače i zvečarke, pauke sa otrovom kajmane sa kamama.

 

Kakav sudar naprasno bez bleska kremena! Kakav sudar a nijedne varnice stradanja.

Noge teškog Čoveka greznu u lukavstvu, u koje mu snaga tone do kolena.

Opliće ih lišće opakih biljaka. Misao mu lebdi u magli.

Muk borbe bez bleska kremena, u ritmu napetog tam-tama njegovih grudi

Samo u ritmu tam-tama koji sinkopira Velika prugasta sleva.

Vrač koji proglasiće pobedu!

 

Kandže potpisuju munjama njegova leđa od uzburkanih oblaka

Tornado mu razara krsta i povija žitarice njegove muškosti

Kajsedre su uzdrmane u svom bolnom korenju

No Čovek prekasno zabada koplje od munje u zlaćanu drob mesečevu.

Zlatno čelo kroti oblake, gde kruže promrzli orlovi,

Ô misli koja si mu čelo opasala! Zmijska glava glavno mu je oko.

 

Borba je preduga! U tami, odužila se tri epohe tri noći hiljadugodišnje.

Snaga teškog Čoveka noge mu tonu u plodni poto-poto

Snaga Čoveka trske mu zapliću napor.

Toplota njegova toplota prvotne drobi, snaga Čoveka u pijanstvu

Vrelo vino krvi Zverinje, i pena mu kipti u srcu

Hej! Živelo pivo od prosa za Posvećenog!

 

Dugi krik komete preseca noć, zaglušna halabuka u ritmu pravednog glasa.

I Čovek obara Zver glosolalijom plesane pesme.

Obara je u gromkom grohotu smeha, u bleštavocrvenom plesu plešući

Pod dúgom od sedam samoglasnika. Zdravo Izlazeće-sunce Lave-pogleda-što-ubija

Zdravo dakle Ukrotitelju divljine, Ti Mbarodi! Gospodaru besomučnih snaga.

 

Jezero cvate lokvanjima, sviće zora božanskog smeha.

 

 

 

 

KONGO

 

(gim za tri kore i jedan balafong)

 

 

Ohô! Kongo! Da bih veliko ime tvoje u ritmu uzneo nad vode nad reke nad vascelo pamćenje

Ima da probudim glas korâ Kujateja! Mastilo pisara nema pamćenja.

 

Ohô! Kongo što ležiš u svojoj šumskoj postelji, kraljice nad ukroćenom Afrikom

Neka falusi bregova visoko uzdignu tvoj baldahin

Jer ti si žena tako mi glave jezika mi, jer ti si žena trbuha mi moga

Majka svega što ima nozdrve, krokodila nilskih konja

Lamantina iguana riba ptica, majka visokih vodostaja dojilja žetava.

Velika ženo! Vodo širom otvorena veslu i oštrom pramcu piroga

Moja Saô ljubavnice moja pomamnih bedara, dugih ruku od mirnih lotosa

Dragocena ženo od uzugua, nauljenog neistruljivog tela sa kožom dijamantske noći.

Ti mirna Boginjo osmeha razlivenog po vrtoglavom poletu svoje krvi

Ô ti Malaričnice svoga roda, izbavi me od bune moje krvi.

Tam-tame ti tam-tame skokova pantera, strategije mrava

Ljigavih mržnji trećega dana izronulih iz poto-potoa močvara

Hâ! cede se po svakoj stvari, iz sunđerastog tla i sapunastih pesama Belog-čoveka

No izbavi me od noći bez radosti, i vrebaj tišinu šuma.

Neka budem dakle blistavo deblo i skok od dvadeset šest lakata

U pasatnom vetru, ili beg piroge na glatkom poletu tvoga trbuha.

Proplanci tvojih nedara otočje ljubavi, bregovi od ambre i gongoa

Tanovi iz detinjstva tanovi iz Žoala, i oni iz Đilora u septembru

Noći u Ermenonvilu na jesen – beše prelepo preblago vreme.

Vedri cvetovi tvoje kose, tako bele latice tvojih usta

I nadasve blage reči svetkovinâ u noćima mladine, sve do po-noći krvi.

Izbavi me od noći moje krvi, jer vreba tišina šuma.

 

Ljubavnice na mome bedru, čije mi ulje čini podatnim i ruke i dušu

Moja snaga se uzdiže u prepuštanju, moja čast u potčinjavanju

A moj nauk u nagonu tvoga ritma. Veži svoj polet korifeju

Za pramac svoga uda, kao ponosni lovac na lamantine.

Ritmujte zvonca ritmujte jezici ritmujte vesla ples Gospodara vesala.

Ah, dostojna je, njegova piroga, pobedonosnih horova iz Fadjuta

I pozivam dvaput dve ruke tam-tamova, četrdeset devica da opevaju njene kretnje.

Ritmujte blistavocrvenu strelu, podnevnu kandžu Sunca

Ritmujte, čegrtaljke od kauri školjkica, žubor Velikih Voda

I smrt na vrhuncu kliktave sreće, na neumoljivi zov bezdana.

 

Ali piroga će se iznova roditi u lotosima pene

Preploviće blagost bambusâ u prozirno jutro sveta.

 

 

 

 

NOKTURNA

 

 

 

(za halam)

 

 

Ispratih te do seoskih ambara, do kapija Noći

I ostadoh bez reči, pred zlatnom zagonetkom tvog osmeha.

Kratak suton pade ti na lice, neka božanska ćud.

Sa vrha brega utočišta svetlosti, videh kako zgasnu sjaj tvoje panje

A tvoja raskošna maramica u kosi uranja poput sunca u tamu pirinčanih polja

Kad me spopadoše neke strepnje, predački strahovi podmukliji od panterâ

– Duh ih ne može odagnati s onu stranu danjih obzorja.

Zar je to noć zauvek, oh, odlazak bez nade u ponovno viđenje?

Plakaću u tmini, u materinskom krilu Zemlje

Spavaću u tišini svojih suza

Dok mi čelo ne dotakne mlečna zora tvojih usana.

 

 

 

 

(za svirale i balafong)

 

 

Ali ti putevi nesanice, ti podnevni putevi i ti dugi noćni putevi!

Već odavno civilizovan, još nisam umilostivio belog Boga Sna.

Dobro govorim njegov jezik, no naglasak mi je tako varvarski!

Tmine su crne, škorpije na stazi su boje noćnog peska

A oblaci obamrlosti tište mi grudi, u kojima raste trnje i hropci.

 

A danas mi evo dođe u Žoal moj bratac Povetarac

U času kad su neobične ptice, stari vesnici predaka, nežno opévale večernju rosu.

Sećanje na tvoje lice razapeto mi je na grlu, vatreni čador iz Taganta

Svod koji je okružen plavom šumom tvoje kose.

Tvoj osmeh preseca ovo nebo moje s kraja na kraj, kao neki mlečni put.

A zlatne pčele na tvojim zasenjenim obrazima zuje kao zvezde

A Južni Krst svetluca na vrhu tvoje brade

A Kola plamte u gornjem desnom uglu tvoga čela

Uzvikujem mirnu radost koja mi plavi srce više no Niger u doba kiša

Uzvikivaću je zverinju korenjakâ – Nânio!

Uzvikivaću je zaručnicima što ćaskaju na asuri žalâ – Nânio!

 

I dugo ću počivati pod crnoplavim mirom

Dugo ću spavati u miru žoalskom

Dok me Anđeo Zore ne preda tvojoj svetlosti

Tvojoj gruboj i tako surovoj stvarnosti, ô Civilizacijo!

 

 

 

 

(za halam)

 

 

Ne čudi se, prijateljice, što se moja melodija mrači

Što zapostavljam umilnu trsku radi halama i tame

I zeleni miris pirinčanih polja radi gromkog galopa tabalâ.

 

Počuj pretnju staraca-vračeva, kanonadu Božjega gneva.

Ah, možda će sutra zanavek zamreti purpurni glas djalija.

Zato je moj ritam tako žuran, da mi prsti krvare po strunama halama.

 

Možda ću sutra, draga, pasti na nekom nesmirenom tlu

Žaleći za tvojim očima sunčevog smiraja i za tmurnim tam-tamom tučkova vrednih crnkinja tamo daleko.

A ti ćeš žaliti u polutami za gorućim glasom što je opévao tvoju crnu lepotu.

 

 

 

 

(za dve svirale)

 

 

Satkao sam ti pesmu umilnu kao podnevni gugut golubice

U pratnji svog tananog četvorostrunog halama.

Ispreo sam ti pesmu, a ti me nisi čula.

Poklonio sam ti divlje cveće, čiji je miris tajnovit poput očiju vrača

A sjaj mu krasi raskoš sumraka nad Sangomarom.

Poklonio sam ti svoje divlje cveće. Zar ćeš pustiti da svene,

Ô ti koja se zabavljaš igrom magnovenjâ?

 

 

 

 

(za halam)

 

 

I kupaćemo se draga u afričkoj prisutnosti.

Nameštaj iz Gvineje i Konga, glomazan i uglačan taman i vedar.

Pradavne i čiste maske na zidovima, daleke a tako prisutne!

Počasna sedišta za nasledne goste, za Kneževe iz Visoke Zemlje.

Divlji mirisi, debele asure tišine

Jastučići za hladovinu i dokolice, žubor jednog izvora mira.

Običajne reči; u daljini, naizmenične pesme kao panje iz Sudana.

A zatim prijateljska svetiljka – tvoja dobrota da ziba opsednutost tom prisutnošću

Crna bela i crvena oh! Crvena kao tlo Afrike.

 

 

 

 

(za svirale i balafong)

 

 

Ali zaboraviti sve te laži, kao rane na ledinama predgrađa

Sve te izdaje, sve te eksplozije i svu tu smrt u duši

– To je muk razorenih gradova, tamo daleko u beloj Rusiji

Sve te nade posečene u korenu – samo ne jednu devojku ludokosu, predodređenu za silovanje.

 

U nežnoj blagosti ovog proleća, u tako plavoj blagosti ovog proleća

Ah, želim sanjati o tamošnjim devojkama, kao što se sanja o čistim cvetovima

U strašnom zelenilu šume. U tmini džungle

Verovati da ima prolećnih očiju, svetlosnih i začuđenih očiju

Nalik jutarnjem proplanku, pred svojim Šampionom Suncem.

Verovati da ima ruku mirnijih od palmi, nežnijih od Njominkine uspavanke

Nežnih ruku da mi zibaju srce, ô palme na mome jadu i mome snu!

 

Pozdravljam te glatko vito stablo, gordo čelo nad šikarom

Ô crne usne samo za Pasate, s kojima se bratimite u večeri vazdušnih horova.

Da mi je čuti njen glas usporen i dubok, bruj bronze i tako dalek!

A srce joj bije u skladu s mojim u ritmu ratnih tabalâ.

Želim verovati da postoji Devojka koja me čeka u luci vrebajući sve brodove

I nada se mome licu u procvatu maramica!

U svetloj blagosti ovog proleća, verovati da me ona čeka, Gospa od crne svile.

 

 

 

 

ELEGIJE

 

 

 

 

PONOĆNA ELEGIJA

 

 

Leto predivno leto, što Pesnika pojiš mlekom svoje svetlosti

Ja koji sam rastao kao žito s Proleća, koji sam se opijao zelenom svežinom vode, zelenim blistanjem u zlatu Vremena

Ah, ne mogu više da podnesem tvoju svetlost, svetlost svetiljki, tvoju atomsku svetlost koja razara celo moje biće

Ne mogu više da podnesem ponoćnu svetlost. Sjaj počasti je kao neka Sahara

Ogromna pustoš, bez erga i hamade bez travke, bez treptaja trepavica, bez otkucaja srca.

Elem po ceo dan i celu noć, i širom otvorenih očiju kao otac Kloarek

Koga su na steni razapeli pagani iz Žoala obožavaoci Zmija.

U očima mi portugalski svetionik što se okreće, da, po ceo dan i celu noć

Mehanizam precizan i neumoran, do konca vremenâ.

 

Skočih iz postelje, leopard koga dave štapom i užetom, najednom udar Samuma peskom mi zasu grlo.

– Ah! Da mi se samo srušiti u balegu i krv, u ništavilo.

Vrtim se ukrug među knjigama, koje me gledaju iz dubine svojih očiju

Šest hiljada svetiljki koje gore po ceo dan i celu noć.

Stojim, vispren neobično vispren

I lep sam, kao trkač na sto metara, kao crni pastuv iz Mauritanije, u vreme parenja.

Valjam u svojoj krvi reku semena kojom bi se mogle oploditi sve ravnice Vizantije

I bregovi, strogi bregovi.

Ja sam Ljubavnik i lokomotiva dobro podmazanoga klipa.

 

Slast jagoda njenih usana, zbijenost stene njenog tela, slast breskvice njene tajne

Njeno telo, duboka zemlja otvorena crnom sejaču.

Duh klija pod preponom, u materici žudnje

Ud je antena u središtu mnogostrukosti, gde se razmenjuju munjevite poruke.

Ne može me više smiriti ljubavna muzika, sveti ritam pesme.

Protiv očajanja Gospode, trebaju mi sve moje snage

– Slast bodeža posred srca, do balčaka

Poput griže savesti. Nisam siguran da ću umreti.

A ako je ovo Pakao, odsustvo sna ta pustinja Pesnikova

Ta bol življenja, to umiranje što ne umireš

Strah od tmine, ta strast za smrću i svetlošću

Kao noćni leptiri na fenjerima, u strašnoj truleži prašuma.

 

Gospode svetlosti i tmine

Ti gospodaru Vasione, daj da počivam pod Žoalom-Senovitim

Da se ponovo rodim u Kraljevstvu detinjstva šumnom od snova

Da budem pastir moje pastirice po tanima Đilora gde cvetaju Mrtvi

Da burno zaplješćem kad u krug stupe Tening Ndjare i Ćagum Ndjare

Da zaigram kao Atleta uz tam-tam za Mrtve tekuće godine.

Ovo je samo molitva. Znaš moje seljačko strpljenje.

Doći će mir, doći će Anđeo zore, doći će pesma čudestvenih ptica

Doći će svetlost zore.

Zaspaću snom smrti koji hrani Pesnika

– Ô Ti koji daješ bolest sna novorođenima, Maroni Pesnikinji Koću Barmi Pravedniku!

Zaspaću u zoru, sa svojom ružičastom lutkom u naručju

Lutkom zelenih i zlatnih očiju, tako divnoga jezika

Jezika same pesme.

 

 

 

VELIKE ELEGIJE

 

 

 

 

ELEGIJA ZA ŽORŽA POMPIDUA

 

 

(za simfonijski orkestar u kojem su orgulje i negroafrički, indijski i kineski instrumenti)

 

 

Gospođi Klod Pompidu

 

 

 

 

 

I rekoh ne! Neću pevati o Cezaru

Neću pevati o jetri Arverna, ni o tečnom repu njegovog riđana

Kad opêvam šume Gvineje Bisao

Pevam o Amilkaru Kabralu: njegovo ime je sunce na crnim borcima.

Ali evo, tvoj pogled me noću izjeda, kao crvice drvo

Budim se u kovitlacima znoja, i valja mi se zabarikadirati u moje sinesalumstvo

Da ne bih ćurlikao urlikao u panično nebo, bez neba bez meseca.

Tvoj pogled me progoni, nem, čak i u vetru prolećnom

Progonio me, dok sam se penjao duž Velikog Zida

Posmatrao veličanstvenost Mingâ, tako plavu tako belu i od zlata i dragog kamenja

Dok sam ćaskao sa drugom Čen Jong Kuejem, čistota mu dobro svezana na glavi

Stojeći na bregovima brigade Tačaja.

Elem duvao je vetar prolećni, rđav, i lepetale su sve crvene zastave.

 

 

II

 

 

Prijatelju, ako te opevam s one strane rasne mržnje, s one strane ideoloških zidova

Činim to da bih zibao tako belo dete.

Našli su ga povijeno u patnje, kako se koprca

Nemo. Neobično dete, mladić i čovek još neobičniji

Crne kose na bledoj koži, sa tvojim svetlim očima pod dugim obrvama spržene savane.

Ako te opevam prijatelju, činim to da bih zibao svoje belo dete u njegovom znanju i moći

Njegovoj jelisejskoj samoći. Potreban mu je drug, da mu pravi društvo

Tek toliko da oseti njegovo rame u rovu, ritmičnu toplotu njegovog daha.

Bez čega je svaka reč isprazna.

Sećaš li se kaži, ja se sećam, našeg poslednjeg susreta

Pod mlečnom padinom dana, kakva je tako često zima u Parizu.

Trebao sam te, da te vidim: zov jednog sna.

Ti beše pao iz postelje i, veoma beo, tiho si roptao

Nem. Uzalud si tražio oči plavog neba, svoju sreću, koje si bio prekrio tako nežnim velom.

Osećao sam te tada u daljini onostranog

Video sam te na drugoj obali, a u nekim trenucima, visokog tako visokog u eteru

Da sam imao mnogo muke da te sledim.

Najednom, vraćao si se da se našališ na račun svoje „bolesti“, kažu.

Igrao sam se kao da ne znam, igrali smo se tako da onaj koji gubi dobija prijateljstvo.

 

 

III

 

 

Prijatelju Žorže, ti koji si već imao belu masku na licu

– Takve izrađuju vaši vidovnjaci da bi predstavili goste iz Podnevnih polja

Jesi li video reci mi njeno lice? Je li ona, Smrt, uistinu bez lica

Kao razjapljen bezdan? Ili ti se pak nasmešila svojim smradnim kezom

Sa retkim zubima a koji bazde na žuti sumpor? Ti prijatelju svog velikog prijatelja

Govori, ima li ona glavu aždaje? A, ne, aždaje patnje dobro si upoznao.

Behu tamo sa svojih devet glava, i svojom krljušti od svirepog čelika

Jezicima od napalma van kužnih jazbina. Njihove su kandže

Munje, a njihova larma grmljavina u tornadu.

Od ljudske koštane srži one prave svoje poslastice.

Ti nisi pobegao, ne pod vatrenim oblacima kao Askija u Tondibiju

Držao si se, bistar i sjajne jetre, Kelt u svojoj keltičnosti.

Sa svojim Svetim Zaštitnikom uza se, boreći se mišićem protiv mišića čelikom protiv čelika

Duhom protiv tela, držao si se dobro osamnaest meseci. Ali ona će se osvetiti

Bednica. U trećem napadu, rovovi ispunjeni otrovnim gasom, kosti rasprsnute u minskim eksplozijama

Iznenada, srce ti je otkazalo

Ah, polako. I u jednom velikom zaokretu ka dva azurna oka

Otišao si veoma miran, ka svojoj plavoj sreći ka vratima Raja.

 

 

IV

 

 

Sada kada si otišao – bio si mi obećao, bili smo jedan drugom obećali

To je trebalo biti ko će prvi – hoćeš li mi zaista reći kako je sa one strane?

Ti koji na vratima Raja nazireš lepotu, reci mi prijatelju, je li nebo baš takvo?

Ima li potokâ nepomućenog mleka blistavog meda među kedrovima

I mlađanih očiju među mirtama, zanovetima, i metvice i lavande

Na vazda svežim, vazda svežim travnjacima?

Je li istina da je sreća u očima, i da su svi utonuli u kontemplaciju Boga jedinog?

Da je Pakao zapravo odsustvo pogleda?

Ja sam pak sanjao o jednom drugom nebu u svojoj obasjanoj mladosti.

U crkvi u Ngazobilu, pevali smo plešući sa Anđelima

U mirisu orgulja, mirte tamjana.

Sanjao sam o jednom nebu ljubavi, gde se žive dva života u jednom jedinom, večnom

Gde se živi od ljubavi za ljubav. Zar neće ići u Raj

Konačno, oni koji su se voleli kao dve žeravice, dva metala čista ali stopljena slivena?

Pričalo se, da će im biti mnogo šta oprošteno, mnogo mnogo.

 

 

V

 

 

Kao i onima koji su voleli svoju zemlju: svoj narod

I sve narode, sve zemlje na zemlji u ekumenskoj ljubavi

I koji su negovali vernost svojim prijateljima. Prijatelju, kada budeš u Raju

Sa svetim Đorđem*, molim te moli se za mene

Koji sam grešnik što sam toliko voleo: amabam amare.

Dajte mi vašu veru vaše snage, da među aždajama, nadvladam svoje strahove

U čemu počiva hrabrost

Da među pogiblima ostanem čvrst, i veran kao kora deblu.

Dakle blagoslovite moj crni narod, sve narode tamne kože žute kože

Što pate diljem sveta, sve one koje si bratski podigao, one koje si uvažio

Koji behu na kolenima, koji su predugo jeli gorak hleb, proso pirinač srama pasulj:

Crnce zasigurno Arape, Jevreje s njima, Indokineze Kineze koje imaš koje sam posetio

– Za Velike Belce takođe, kad smo već kod njih, molite, sa njihovim superbombama i njihovom prazninom, i njima je potrebna ljubav.

I vidim Indijce, koji su slika budućeg trojnog čoveka, u novoj zori iridijumskoj

Vidim Latinoamerikance, njihovu braću tvoju braću na drugoj strani sveta

Čujem pozive truba svih strepnji

Svih patnji, za koje si podario svoje patnje

Poput deteta u nevoljama, često darujem svoje tuge i svoje Mrtve

Za tvoj buntovni narod, tvoj bolni i velikodušni narod.

 

 

VI

 

 

Odabrao sam jedan dan u nedelji, poslepodne, kad je na grobljima svetlost prozirna.

Bilo je uvek dobrih ljudi u Francuskoj: Overnjani naravno i Bretonci

Korzikanci i Katalonci, Alzašani i cela periferija, i Prekomorje

Radnici seljaci sitni trgovci, i pazikuće sa svojom decom

Ni jednog jedinog buržuja, naravno.

U presvetlom proleću, pevao sam ti duge trene, kao u zemlji sererskoj.

Behu to visoke devojke od palmi, crne i plave.

Pevale su njišući se, pevale su visokim tonom narikača

A u belom proleću, senke su zujale nad zelenim i zlatnim livadama.

Trene su uvijale svoje bolne ruke, behu tužne ndeisan! Do suza

Dok se u damarima deblima, nogama ždrebaca jabuka petlova pečuraka

Divljih trava, penjao mirisni sok pevajući

Da je najednom zasjao život, prskajući iz nežne napetosti pupoljaka.

Jer tako je tužno umreti

Nekog prolećnog dana, kada je svetlost od belog zlata

I kada ti noge bride od plesa od pesama.

 

 

VII

 

 

U tamilskoj noći, mislim na tebe moj više-no-brate.

U nebeskoj dubini, zvezde se prevrću pod razvezanim madrasima.

Kako da spavam u toj vlažnoj noći, s mirisom zemlje i jasmina? Mislim na tebe.

Za tebe, imam samo ovu pesmu protiv smrti.

Posmatrao sam Tadž Mahal, zaključio sam da je prekrasan

I prezreo sam ga, tako je hladan za jednu tako veliku ljubav.

Na oltaru razmenjenih reči, prinosim ti ovu pesmu, kao žrtvu levanicu

To nije pivo što se peni i pecka, i zaista kažem mleko od prosa

Sok tabale, uz koji pleše viti Gospodar Šiva.

Slušaj crnu plavu melopeju, što se vinu u dravidskoj noći.

 

Peking – Madras, 1974.

 

 

Poslednji put ažurirano: sreda, 22 april 2009